Praznici u znaku nemirenja

Tatjana Naumoski
Objavljeno 05.05.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 28. april 2019. godine

Uskršnja jaja su na stolu! Naravno, i onaj stolnjak koji se koristi samo praznicima. Sitni kolači su već poređani, tu su razne šapice, vanilice. Vezujemo paketiće koje smo spremili za dečicu.

I ove godine mali hajduci su dobili darove od zeke. Čuju se cika i radost, iznenađenje je uspelo, a jaja su ubrzo i polupana.

Staro kumstvo je na ručku koji traje unedogled. A kako i ne bi toliko trajao?! Tu je banatska supa, rinflajš, beli sos od mirođije, pečeno i dinstano meso, mlada salata, pa kolači; i po starom običaju, pijemo belo vino. Moja majka počinje da razvija svoje, dolovačke priče. Priče imaju standardni početak: kad smo mi bili deca… i svi ih već znamo napamet. Ali, ne daj bože, da je neko prekine!

Ponedeljak, 29. april 2019. godine

Vreme se mršti, ipak sam popodne na reci, uspevam da prevarim kišu.

Dok šetam kraj Tamiša, mir i nemir igraju svoju igru, i kao da nešto očekujem. Dok hodam, počinjem da sanjarim; snevam da pod ovom kapom nebeskom činim ono što najbolje umem. Sanjam da mi ruke nisu vezane, i da me ne sapliću oni koji se zovu ljudi.

Pokušavam da se opustim, usporavam misli… Trudeći se da što duže traju, uživam u svakom koraku. Daljina me sve više vuče, uranjam pogled u pejzaž. Negde u tom trouglu čije su ivice − šuma, voda i nebo, nalazim svoj izlaz, svoje rešenje. Iz vida mi nestaje, Kiš bi upotrebio reč, talog.

Patka se primiče obali, kako je slobodna!

Utorak, 30. april 2019. godine

Dopisujem se preko Fejsbuka i Vibera sa starim društvom. Neki od njih su još devedesetih napustili zemlju. Planiramo i ovog leta da se svi nađemo ovde u Pančevu. Pokušavamo da uskladimo vreme, kako bi se što više nas susrelo.

Pri kraju prepiske drug iz Švedske mi šalje tačan datum kada će doći „dole”. Neočekivano bolno doživljavam ovo poimanje tla na kojem živim; kao da se više ne radi samo o fizičkoj orijentaciji, iščitavam još jednu dimenziju…

Od prijatelja koji su skoro otišli za Slovačku takođe mi stižu vesti. Sem nas, tamo je puno i Ukrajinaca, pa se na papire čeka danima.

To je sudbina svih nesrećnika kojima su drugi, umislivši da su bogovi, uskratili pravo da normalno žive i rade u svojoj zemlji.

Sreda, 1. maj 2019. godine

Dogovorila sam se sa sestrom, prepodne odlazimo na kratko do grada. Ubeđujem je da ne nosi kišobran, uzdajući se u trenutno stanje. Dobro što me nije poslušala! Čim smo izašle iz naselja, počelo je jako da pljušti. S punim pravom mi se podsmeva i oslobađa dovoljno mesta pod kišobranom.

Oblaci, kiša i sunce naizmenično se smenjuju. U povratku prolazimo pored Aviva, sa čuđenjem otkrivamo da radi.

Pomešanih osećanja gledam na 1. maj. Pre više od jednog veka, obespravljeni radnici Čikaga stupili su u generalni štrajk. Otpor tlačiteljima platili su skupo – svojim životima, a da bi se izborili za bolji položaj radnika.

Zadnje tri reči čudno mi odzvanjaju u glavi. Šta reći o radničkim pravima u 21. veku? I to u Srbiji? Odjednom mi iskrsava bezbroj pitanja.

Bogu hvala, imamo posetu, ali nisam slutila da će poseta preći u ćutanje.

„Moraš da se uklopiš u sistem”, kaže mi prijateljica.

Pitam je o kojem sistemu govori, nastaje neprijatna tišina. Iz poštovanja prema njenim godinama, ućutala sam se i ja, ali joj zato moj otac ne ostaje dužan.

Razgovara se zatim o drugim temama, no moje ćutanje se nastavlja. Nanovo se pokrenulo sećanje.

Nisam mogla da izdam sebe. Zato sam platila ogromnu cenu − ostala sam bez posla. Sada se snalazim, no ne radim ono za šta sam se školovala, što sam oduvek volela. I to je teško.

„Treba ostati ovde. Ne treba ići!”, čvrsto me je pre par meseci uveravao rođak sa svojih 77 godina, „treba se boriti da se stvari u zemlji promene, da ova zemlja iskoristi sve što joj je od boga dato!”, nastavljao je on kada sam bila da ga vidim. Potpuno ispravan stav, ali ovde − u manjini.

Kao da mnoge to odavno ne zanima, ali im današnja kiša to nije dozvolila, inače bi bili na izletištima, livadicama, na roštiljanjima.

Razmišljam o tim povremenim odlaženjima iz zemlje, da li će to rešiti probleme? Zaradi se nešto novca, pa se potroši, pa tako u krug… I dokle? Dok svi ne posustanemo?

Veče provodim u sitnim kućnim poslovima, istovemeno pratim vesti na N1. Sindikati su protestovali u Beogradu. Revoltirana sam što se nije organizovalo još negde po gradovima.

Tragična je sudbina Pančeva, ono je idealna paradigma kako se razvlačilo, komadalo sve što je valjalo.

Pored prelepe i bogate Šumadije, plodne Vojvodine, pametnih i vrednih ljudi, ova zemlja je na listi siromašnih zemalja.

Ne samo što odlaze stručni, nego čitav narod ide da zaradi za osnovno. Egzodus treba zaustaviti. Kako? Mislim da se na prvom mestu moramo odreći straha.

Četvrtak, 2. maj 2019. godine

Jedva sam mentalno preživela ovo kišno, hladno i mrgudno proleće. Izgleda da će otopliti, sa izvesnom dozom griže savesti, grabim malo vremena da konačno budem napolju. Željno hitam, svesna činjenice da sam u kuhinji ostavila sve napola.

Iz godine u godinu sa užasom primećujem kako moj grad gubi lik. Ne znam otkud ta malograđanska shvatanja da grad čine zgrade, asfalt i beton?! Sakloni bože, ako se sačuva neka starija kuća, drvo ili zelena poljana! Ma to pod hitno treba zaliti betonom!

Kao davljeniku slamka, tako meni znači ovo parčence zemlje i trave, koje okružuje moj dom.

Negujem tu pomalo starinsku naviku da sednem i uživam na klupi ispred kuće. Čim sam se smestila na zgodnom mestašcu, upravljam svoje lice ka suncu. Povremeno peckanje na koži primorava me da pravim pauze. Zaklapam ponovo oči, no dvoumim se. Jedna visoka, pomalo savijena prilika ide trotoarom. Ne poznajemo se, no razgovor spontano počinje.

Kazuje mi da joj je uvek, još od rane mladosti, sunčanje smetalo. Slažemo se da je dobro radi zdravlja biti na vazduhu, suncu. Pominje mi svoju odraslu unučad, demantujem je u uverenju da svaka crnka ima jaku pigmentaciju. Živahnost kojom govori, navodi me da se zapitam koliko joj je godina.

Pričamo još o koječemu, o vremenu, o cveću, o svakodnevnim malim stvarima. Oči pune plavetnila zatim mi sa osmehom otpozdravljaju.

Samo posebni ljudi umeju da cene svaki trenutak razgovora, jer dobro znaju da su sva materijalna blaga ništavna pred tom nadasve ljudskom i neutaživom potrebom da se rečju i pogledom sporazumevaš sa drugim čovekom.

Petak, 3. maj 2019. godine

Dan mi je bio haotičan, danas baš nisam uspevala da stignem sve što sam isplanirala da uradim, naprasno sam morala sve! Sve se danas stumbalo. Prosto neverovatno! Celo prepodne smo se dovikivali, zivkali. Uspela sam sa čestim prekidima da obavim pripreme za doček rođaka koji je ovde na par dana, pa je posetio i nas. Decenijama se nismo videli, a odrasli smo zajedno. Bili smo puni emocija i svi smo govorili u glas, ne bi li sve izgubljene godine nadoknadili. Zatim sam uveče imala neke telefonske pozive koji su trajali…

Subota, 4. maj 2019. godine

Bajkovit je ulazak u Dolovo svaki put! Nisu samo bregovi kojima me Dolovo dočekuje krivi što u meni sve treperi. Jer se ja, poput malog deteta, silno radujem, da srce počne jako da mi tuče.

Krenu uspomene na to drago detinjstvo. Sećam se sestrinog i svojeg čekanja da prođe sladoledžija, pa da baka izvadi iz kecelje banku, da se kupi koja kugla sladoleda.

Odavno više nema sladoledžija, a nema više ni naše bake. Spuštamo se u rascvetale doline, gde redovno beremo poljsko cveće. Vazduh je prekrasan! Strmoglavljujemo se do izvora koji svi nazivaju Morava, zastajemo da pijemo ledene vode.

Nema više onih tako dragih lica, i nema više ko da pita čija sam.

Došli su neki drugi ljudi. Avlije u koje sam bezbroj puta ulazila sada su mi tuđe i puste. Pust je i sokak mog detinjstva. Iznenada mi je hladno. Tužno zjape napuštene kuće. Mnoge su i prodane. Stare se obrušavaju, nestaju naočigled svih. A one koje su sačuvane ne liče na sebe. Izgubljena je njihova unikatna lepota. Skidaju se oni divni pendžeri − odvraćam pogled od prozora.

Od Doma kulture polazim prema dolini, tj. ka drugom izvoru, i njega nazivaju Morava. Srećem jednog Dolovca. U Dolovu svako svakome kaže dobar dan. Javljam mu se i on me pita: „Čija si?”

Ta radost unosi jarku svetlost u ovaj dan.

Autorka nije samo sanjalica, već neko ko zna da obični ljudi velikog srca čine svet lepim

Ostavi komentar

  • (not be published)