Nedelja, 24. septembar 2017. godine
Jutro je. Kod kuće sam. Komiran. Kako i da ne budem. Nisam spavao preko 48 sati; proputovao preko 2000 km od Tbilisija; tri vremenske zone; dan sa porodicom – veče na Roksinom rođendanu.
Jet lag je moj Prijatelj.
Super je ta moja konsultantska tezga u Gruziji, ali svaki put mi po povratku treba čitava nedelja da se oporavim i stanem na noge. Ovo mi je već sedma misija kako, na projektu Svetske banke, pomažem opštine i gradove po Gruziji da ovladaju planiranjem i upravljanjem opštinskih infrastrukturnih projekata… Obišli smo Gruziju uzduž i popreko – prelepa zemlja, divan narod…
Ipak… Pančevo je kad se vratiš. Uvek mu se nanovo obradujem. Dok vozim ulicama grada, kapiram da je, hteo ili ne, Pančevo mera za poređenje sa svim ostalim gradovima u kojima sam živeo i radio.
Slični smo mi i Gruzini. Postsocijalističke/komunističke, tranzicione, dominatno pravoslavne zemlje sa iracionalnim odnosom prema Rusiji. Polovini Srbije je engleski skoro pa drugi jezik, a lože se na Rusiju. Polovini Gruzije je ruski drugi jezik, a lože se na Evropu. Srbiji je suverenitet nad Kosovom oduzet uz pomoć NATO-a, Gruziji je južna Osetija odvojena uz pomoć Rusije.
Dok kupujem povrće na pijaci, razmišljam kako su Pijaca i bazroba (bazaar) osnovne institucije oba društva, model preživljavanja i kulturološka riznica. Burek i jogurt – kačapuri i kefir. Ajvar – adžika. Rakija – čača. Svaka druga porodica u Kakhetiju ima svoj vinski podrum i svoju lozovaču – čaču, kao što svaka druga porodica u Šumadiji peče svoju šljivovicu.
Svako svakog poznaje – i ima nekog da mu „završi” nešto. Brže će ti šurnjajina sestra završiti rezervaciju hotela u Kutaisiju nego zvanična turistička organizacija. Bonus je što će te ugostiti i dočekati „kao svog”.
Ponedeljak, 25. septembar 2017. godine
Probudio sam se u 4.00. Sanjao sam pokojnu baku. Ne uspevam da se setim sna. Nema šanse da zaspim opet. Ako sad ustanem, razbudiću celu kuću – otvaram telefon i nalazim Nedeljnikov feljton o Mikiju Savićeviću iz Genexa. Kakav je to bio igrač, tehnokrata… Prelazim na čitanje izveštaja o Gruziji. Prostorno planiranje je pojam koji Gruzija tek počinje da spoznaje. Međutim, velika prednost u odnosu na Srbiju je što su sproveli antikorupcijsku revoluciju.
Gruzijska „Sablja” je sprovođena godinama, sudski epilog je bio temeljan, a lopovluk i kleptokratija su, izgleda, iskorenjeni iz mentaliteta građana. Kolega Gruzin mi je ispričao da je nakon jedne korupcionaške afere, ukazom ministra policije kompletna saobraćajna policija u Gruziji raspuštena. Reformom je policija dobila nove uniforme, obuću, veće plate, moderna vozila, tehniku; a sve novoizgrađene policijske stanice arhitektonski simbolizuju transparentost – jer su isključivo građene od stakla i čelika. Bukvalno sa ulice možete da vidite šta policajci rade u svojim kancelarijama. Percepcija korupcije kod građana je drastično smanjena. Giljotina propisa je fenomenalno sprovedena, a pasoš dobijate u procesu koji traje 15 minuta i dizajniran je kao naručivanje Big Mac obroka u McDrive-u.
Vozim Kostu u vrtić. U sandučetu nalazim rešenje od Poreske. Priznali su grešku i smanjili dugovanje od oko 100.000 dinara, koje su mi pogrešno obračunali kroz kamate. Nakon 55 zahteva koje je Jasna Knjigovođa uputila i četiri odlaska u Poresku konačno je rešen problem neosnovanog zaduživanja. Jasna je carica. Poresku treba ugasiti i napraviti od početka. Tu nema popravke.
Dve godine ne pošalju rešenja a onda kada pošalju, pošalju pogrešno i zaračunaju neosnovanu kamatu. Kome ću ja kamatu da zaračunam jer sam godinu dana plaćao zdravstveno a bio bez zdravstvene knjižice i osnovne zdravstvene zaštite? Nestaće Srbije sa ovakvom administracijom.
Gužva u Beogradu. Stižem u kancelariju. Sastanci sa klijentima. Skype sa kolegom oko posla u Crnoj Gori. Priprema prezentacije za seminar Forum Media 28. septembra. Žena mi šalje da joj odštampam nešto za Upwork. Zatim mi prosleđuje fotke sijamskih mačića da izaberem. Ćerka je htela činčile – ali smo ipak odluku o izboru vrste kućnog ljubimca prebacili na mačke.
Vozim nazad sa posla. Treba da kupim karte za koncert Glaspera. Trebalo bi da odem na trening – nemam snage.
Sve nešto Treba, a ja nemam više snage. Tražio sam kapitalizam. To sam i dobio.Vikend kao da se završio pre dva-tri dana.
Jedan manijak u kombiju AKS me zamalio nije ubio. Napaljeni klinci izigravaju Šumahera u tim dostavnim vozilima. Nikada od njih ne naručivati dostavu – NIKAD.
Utorak, 26. septembar 2017. godine
Pripremam se za Crnu Goru – dobio sam poziv iz Vlade CG da im pomognem oko uspostavljanja novih organizacionih struktura, da obučim novu ekipu mladih državnih službenika kako da pripremaju nacionalne IPA projekte. Čitav dan prelazim preko državnih strategija, reformskih programa, akcionih planova, realizovanih projekata… Crnogorci su baš poodmakli. Prešišali su Srbiju za bar dve-tri godine reformi… Kad se setim 2005-2006. dok sam za srpsko Ministarstvo finansija radio IPA programiranje, mi smo bili ispred CG u evrointegracijama. Danas su oni napredniji…
Sreda, 27. septembar 2017. godine
Čitam ekonomske izveštaje o Srbiji i baš mi je drago što se vidi pomak i što sam deo Godine preduzetništva, koja je malo doprinela tome. Ima još dosta toga da se uradi, ali neki boljitak ipak može da se napravi kad je ekipa kvalitetna. Svaka čast divnim ljudima iz RAS-a i Ministarstva privrede… Treba uvesti te platne razrede i nagraditi dobre državne sluzbenike – neki su stvarno zlata vredni…
Sastanak sa Izraelcima je odlično prošao. Mnogi bi da investiraju u projekte po Srbiji. Nikad me više investitora nije cimalo za sastanke od ove godine. Ipak se Doing business liste čitaju.
Iste probleme imamo već 17 godina – nedovoljno zrelih projekata. Nedovoljno političara je vodilo sopstveni biznis – ne kapiraju.
Stiže ponuda sa Kosova da im pišemo jos jedan projekat. Zadovoljni klijenti 🙂 Uvek mi je drago kad se vrate. Trebalo bi opet otići za Mitrovicu, Prištinu…
Četvrtak, 28. septembar 2017. godine
Danas držim seminar za Forum Media, „33 programa za finansiranje privrede Srbije”…
Veliko je interesovanje pa selimo predavanje u hotel „Kristal” na Vračaru. Putujem iz Pančeva do Vračara 88 minuta, 21 km. Saobraćajni fakultet ugasiti. Retko kad se zavlačim po Vračaru i tek sad kapiram koliko novih zgrada je podignuto. Niđe parkinga. Ne kapiram zašto bi neko želeo da živi po ovim uličicama. Živelo Pančevo i moje dvorištance.
Zaposleni hotela „Kristal” su divni, ostavili su mi jedno mesto u podzemnoj garaži i uparkirali auto. Bravo Vračarci. Povlačim reč.
Stižem kući. Uživanje. Lego sesija, kupanjac, maženje, ljubljenje…
Petak, 29. septembar 2017. godine
Dve koverte. Jedna za eko taksu 360 din. po kvadratu poslovnog prostora mesečno. Šta ja plaćam 4000 dinara godišnje?
Druga koverta. YESSS… Prošao sam na EU tenderu za evaluaciju.
Dobijam poziv da facilitiram naučnu konferenciju u Novom Sadu, u vezi sa finansiranjem projekata u turizmu. Moraću da raščistim raspored – takva prilika se ne propušta…
Spremam se za putovanje u Istru sledeće nedelje. Malvazija, pršut – here I come.
Subota, 30. septembar 2017. godine
Subota je dan za spavanje i porodicu.
7.45 „Tata budi seeee!”
Subota je dan za porodicu.
MMA fight sa Sinom u golicanju i ljubljenju. Zatim piškenje, pa kakenje. Doručkovanje, pa kakenje br. 2. Oblačenje.
Naravno da kasnimo na Ćerkine časove slikanja u BGu…
Konačno je neko doterao zeleni talas na putu PA-BG.
Predivan dan otvorenih vrata Astronomske opservatorije na Zvezdari. Nema dve nedelje da mi je Ćerka rekla da je zanimaju zvezde i planete – kad ono, iskoči mi FB ivent otvorenih vrata Opservatorije. Veliki brat gleda i sluša.
Treba da završim prezentaciju za konferenciju o Horizontu 2020 na Mašinskom fakultetu. Idem kod kuma u „Voz”, a i biće i kod Matketa zanimljivo: work hard – party harder…
