Međuprostor

Ivana Dimitrijević
Objavljeno 15.12.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 8. decembar 2019. godine

Poslednji poziv putnicima za ukrcavanje na let JU337 Diseldorf-Beograd. Gejt se zatvara za otprilike pet minuta. Molimo vas krenite ka izlazu – čuje se na nemačkom, zatim na engleskom jeziku.

U avion ulazi nekoliko starijih ljudi, pomalo nervozna žena sa detetom, članovi nekog benda, po načinu na koji pričaju čini mi se iz Novog Sada, jedna mlađa žena u čizmama sa providnom štiklom obučena u belo perje, s vidljivim strahom od starenja, stari bračni par, četiri stranaca i ja.

Avion se sprema za poletanje. Volim da se oprostim sa gradom ili zemljom koju napuštam, ali ovoga puta je to besmisleno. Već sada je izvesno da ću se vratiti. Poleteli smo. Otvaram knjigu i zavaljujem se u sedište.

Poštovani putnici, približavamo se Beogradu. Počinjemo pripreme za sletanje. Molimo vas da vežete vaše pojaseve, uspravite sedišta i podignete zavesice na prozorima.

Sklapam knjigu, pakujem je u ranac i uspravljam sedište. Knjiga Pačinko korejske spisatejice Min Đi Li i ja smo toliko toga zajedno prošle da mi je izgleda žao da je dovršim, iako mi se istinski dopada.

Pronašle smo se u knjižari u Berlinu, poletele smo zajedno sa Tegela za Beograd, vozile smo se do Sarajeva, Mostara, sunčale se zavaljene u ljuljašku na plaži u Makarskoj, vratile se u Pančevo, pa ponovo poletele do Diseldorfa, zatim smo vozom skoknule do Ahena i evo sada se vraćamo ponovo kući. Mislim da njenih poslednjih pedeset strana neće izdržati da još jednom poletimo zajedno.

Avion postepeno gubi visinu, paperjasti oblaci ostaju za nama. Napuštamo međuprostor, hrlimo u zagrljaj prijateljima, porodici, momcima, devojkama, poslovnim sastancima, žurkama i turističkim obilascima.

Kada avion uzleće pustim muziku i zatvorim oči, kada sleće gledam kroz prozor iščekujući da dotaknemo tlo. Neka mala izmišljena nova tradicija.

Temperatura iznosi 13 stepeni celzijusovih, tačno je 16 časova po lokalnom vremenu. Poštovani putnici, dobro došli u Beograd!

Ponedeljak, 9. decembar 2019. godine

Diploma. Tu je. Fotokopija. Tu. Prevod diplome. Tu. Dodatak diplome. Tu je. Prevod dodatka diplome. Fioka prva, ništa. Fioka druga, ništa. Fascikla, ništa. Fascikla druga, pronalazim. Ne znam da li mi nešto tako uspešno budi jedinstveni osećaj nelagode i neprijatnosti kao moj slabašni mučenički odnos sa birokratijom. Ja je izbegavam, ona me ne pušta. Taman kada se čini da smo se konačno složile, ili mi zafali potpis ili pečat ili još jedan primerak.

Ponovo tri puta proveravam, okej, sve je tu. Bar se tako čini, sa birokratijom se nikad ne zna. Ispunjavam formular, još nekoliko puta proveravam, još najmanje pet puta, da li je sve tu iako nisam ništa oduzela, ništa dodala. Stiskam zube, stiskam oči, kažem sebi šalji, ŠALJI! Šaljem. Uspešno ste aplicirali za master-studije na Univerzitetu u Kelnu – pojavljuje se na ekranu.

Slatka mala pobeda. Birokratija nula, ja jedan.

Utorak, 10. decembar 2019. godine

Dok pravim doručak u kuhinji neko me posmatra. Tostirani hleb stavljam u tanjir. Mažem parčiće kikiriki puterom. Neko pažljivo posmatra svaki moj pokret. Spuštam pogled. Posmatrač pomera svoju glavu u desnu stranu. Vraćam pogled na svoj doručak. U malenim psećim očima moj tostirani hleb sa kikiriki puterom izgleda kao najukusnija poslastica na svetu. Nešto kao mnogo Kinder čokolade. Naravno tu su i krastavac, kuvano jaje, šargarepa, kupus ili bilo šta drugo što nije iz psećeg sveta. Za razliku od mene, Juca uvek uporno pokušava da dobije ono što želi.

Sreda, 11. decembar 2019. godine

Uzimam parče papira i pokušavam da nažvrljam jedno pismo. Godina se gotovo nečujno izmigoljila iz naših života. Vrtim događaje, mesece, nedelje, dane i ipak odlažem pisanje pisma za kasnije. Cepam drugi papir. Podvlačim naslov 2019. godina. Pišem:


godina zalaska sunca
novi ljudi, novi gradovi
živela sama u Berlinu
kuvala, prala
slika sa Angelom Merkel
žurke, muzeji, galerije
radila, putovala
vozila električni trotinet
master, voz, uzletanje i sletanje aviona x2
godina života spakovanog u koferu

Odlažem papir. Pa i nije tako loše. Zavisi šta su vam kriterijumi.

Četvrtak, 12. decembar 2019. godina

Svakom nepančevcu rečenica putujem iz Pančeva za Beograd svaki dan na fakultet ili posao zvuči zaprepašćujuće bolno. Neminovno sledi neka sitna reč utehe i sažaljiv pogled.

Posle toliko vremena putovanja se navikneš. Svakodnevna putanja Pančevo-Beograd-Pančevo se pretvori u pročitan Nedeljnik ili knjigu, odslušan potkast, novu plejlistu, gužvanje u punom autobusu, naučenu lekciju za ispit, odgovaranje na nepročitane poruke i mejlove, maštanje o nečemu što je bilo ili se iščekuje ili još neko vreme lebdenja u međuprostoru i čaroban pogled na moćni Beograd.

Hodnik glavne zgrade Filološkog fakulteta je bez obzira na godišnje doba hladan i vetrovit. Pavle kaže da je to zato što je to prava zgrada. Ispred ulaza jedan čovek oduvek prodaje polovne knjige nama studentima. Ali mi studenti imamo druge brige, čini se.

Ne volim gužvu u centru bilo kog velikog grada. Supštam se kroz Knjeginje Ljubice, prolazim kroz Skadarliju. Između bučne Skadarlije pune turista i alternativne Cetinjske nalazi se Zetska ulica. Gotovo uvek prazna i neprimetna sa elegantnim starim zgradama. I sama nestvarna, tiha i nežna rado bi ispričala svoju priču. Umesto nje Darkwood dub mi pevuši kroz slušalice:

Nedaleko odavde
Ako idem bos
U srcu nosim gnezdo
Slobodno mesto
Izvan vidokruga
Nova zagonetka
Insert iz života

Izgleda da su i oni u međuprostoru. Helena je već stigla. U „Zaokretu” je toplo.

Petak, 13. decembar 2019. godine

Osim možda penzionera u poslednjim redovima u čitaonici smo svi na istom zadatku. Udubljeni u svoje knjige, sveske i skripte tražimo koncentraciju po prostoriji ili između enciklopedijskih knjiga, računamo koliko još imamo do ispita i da li ćemo stići sve da naučimo. Šuškamo, škrabamo, uzdišemo, dižemo i spuštamo glavu, zamišljeno gledamo kroz prozor, nabrajamo i tako u krug. Kao i sve, u mom odsustvu su se i lica u biblioteci promenila.

Skoro niko više ne priča o Marini Abramović. Niti o izložbi. Tema je izgubila na svojoj aktuelnosti, tek poneki trzaj u medijima. Kao da su nas rasprave u pravcima šta hoće ona ovde i veličanje majke performansa umorile. Martina iz potkasta KCLjub priča o Marininom životu i izložbi. Ja sam obožavateljka potkastinga na sva tri jezika koja govorim. Književni centar za ljubiteljl(ke) blejanja – KCLjub snima epizode o životu, kulturi, književnosti i umetnosti, o svima nama i slušam ga redovno. Ako mene pitate potrebno nam je više potkastinga na ovim prostorima!

Stiže poruka od prijatelja da obavezno pogledam film Dnevnik Diane Budisavljević. Važi, ti pogledaj Moj jutarnji smeh pa da podelimo utiske, odgovaram. Poslednja uloga Nebojše Glogovca, krhka priča o zakasnelom odrastanju, prezaštićenosti i strahovim mlade odrasle osoba, realistični i dugi kadrovi, ozbiljna tema protkana duhovitim dijalozima, pomalo teškim, pomalo smešnim. Mislim da sam ga ubedila.

Subota, 14. decembar 2019. godine

Roman Pačinko je porodična saga korejskih emigranta u Japanu za vreme Drugog svetskog rata i periodu posle, priča o njihovoj borbi za opstanak, diskriminaciji, traženju i snalaženju u svetu u kojem si neminovno građanin drugog reda, uvek stranac. Možda sam očekivala bolji kraj, ali je Pačinko bez obzira na to odlična knjiga napisana slikovitim, ali jednostavnim jezikom. Odlažem je na policu. Videla sam da je prevedena na srpski, već znam kome ću je pokloniti za jedan od rođendana.

Uz smeh postavljam kartice za Katan na sto, ređam puteve i naselja. Stavili smo previše belog luka u hleb za bruskete. Pekli smo ga pola sata duže i hleb liči na sve osim na bruskete. Stiže prva pomoć u vidu naseckanog sira i maslina, tortiljice ostale od rođendana. Plejlista nam je takođe ostala od rođendana. Našu malu Katan družinu čine dve zainteresovane osobe tzv. potencijalni pobednici (čitaj: uvek pobednici), jedna srednje i jedna slabo zainteresovana osoba. Igramo čitavo veče.

Kao i godina i decembar brzo izmiče. Prošlo je tačno 167 dana od mog povratka, ostaju tri dana do njegovog dolaska, 17 dana do Nove godine, 30 dana do početka ispitnog roka i 107 dana do mog ponovnog odlaska.

Dakle, još 107 dana u međuprostoru. Ušuškano iščekujem sletanje u prostor.

Autorka je ljubiteljka visina

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)