Nedelja, 1. jul 2018. godine
Zvanično drugi dan tzv. vikenda, zvanično prvi dan u penziji, invalidskoj, tako je život „hteo”, Onaj od gore „odlučio”… i SVI, a ponajviše ja sam, prihvatio kao najnormalniju situaciju. Da li su baš svi oko mene „prihvatili” ovakav kraj moje profesionalne karijere, nisam nešto baš siguran, ali pošto je svanulo lepo nedeljno jutro, nešto me baš briga.
Poremećaj u spavanju i rano, vrlo rano ustajanje, koje sam „doneo” iz intenzivne nege posle poslednje operacije, kao i to da sam „zaluđen” pančevačkim STARIM BUVLJAKOM, podrazumevalo je da se posle jutarnje kafe, zaputim put Bavaništankog puta… pa redom od pruge, pa rutom starom, još iz vremena kada su tu prodavali Poljaci, a Bijelo Dugme snimalo spot. Međutim, NE, ostadoh kod kuće, u svom dvorištu, uz svog Ljubimca Laleta… Sedim i bukvalno o ničemu ne razmišljam… „klik” u mozgu… „delete” kompletne poslednje radne nedelje. Zašto? Nisam pametan u ovom trenutku.
Uzimam papirić i olovku i pravim plan sa obavezama u nedelji koja je predamnom, put u Vranje i put za Grčku. Kao plan priprema za odmor, a kako se zove odmor kada si u penziji, zna li neko? Dok sam radio, često sam čuo od penzionera… da „idu na odmor”, od čega ste se vi umorili, mislio sam često u sebi… Ali sebe „pravdam”, da je ovo moj poslednji odmor od posla, od ljudi, „prijatelja” i „neprijatelja”, procedura, zakona, papira i fluorescentnih flomastera i ima logike da „odem”, eto negde gde ima i sunca i mora, drugi put od 2009, a prvi put posle 2011. Zaslužio sam, nadam se…
Pošto moja porodica već polako ulazi u drugu deceniju margićanskog života, red je da se tako i ponašamo… u sred moje PRVE LETARGIJE u PRVOM PENZIONERSKOM danu… Jelena počinje da vuklja crevo za vodu preko celog dvorišta, naulicu (lalinski)… počinje pranje fasade, prozora, kapije i automobila – komplet! Pridržujem se radnoj nedelji, donosim produžni gajtan i usisivač… Porodica Bugarski budi uspavani i mirni komšiluk u Dimitrija Tucovića.Unutra se rolaju staze i tepisi, da se sutra nose kod „Graovca”… moj aktivizam prekida poziv mog sina Luke, da ga vratim iz Beograda, vratio se sa Gitarijade iz mog rodnog Zaječara, bio da gleda (ali bukvalno) Bili Ajdola, da, slušao ga nije, nešto je malo pevao, tako bar Luka kaže, umoran je i bolestan, još je i na niški aerodrom sleteo (e to je VEST)! Pratim vesti… još je živ… setih se Emi i Kalemegdana od pre par godina…
U kasno popodne ručak kod moje svastike, tamo jedino smem da jedem svinjsko, mislim ne može Jelena da mi zabrani, a Marina, baš zna da spremi rolovanu plećku i kromprire. „Raj” za moj „polustomak”… kljukam se lekovima i amortizujem zabranu i uživanje…
Fudbal gledam ne sa jednim, nega sa pola oka, onako u šreh… da nisam uplatio tiket, ni rezultate ne bih pogledao… polako se završava dan, ponovo čitam Žiksovo „uputstvo”, prolazim pored POKLONA od… kolega… prijatelja, sa i oko posla… koji je izgleda platio samo jedan čovek, slika Emila Sfere… žuta banatska kuća isped sto, dve stolice i dve kriške lubenice… svetlo od mobilnog daje posebne tonove i slika me podseti da ne moram da kliknem na buđenje u 06:15… sutra je prvi neradni dan!
Ponedeljak, 2. jul 2018. godine
Divno prohladno julsko jutro, „kao” pratim Jelenu na posao, juri na bus, ATP je iz pravca severnih sela tačan… moj pas Lale nije još shvatio da mu je gazda u penziji, sedi pored kreveta i BULJI u mene, čeka svoj štapić… interesantno da me posle bolnice nije „maltretirao”, tim fiksiranim pogledom „Daj mi štapić!”, ali čim stanem na noge, on po starom… pas je to!
Namerno kuvam nes kafu u istu šolju iz koje je Jelena pila, može mi se… nije ni simbolika ni inat… došlo mi… Gledam i redukujem redosled u obavezama… nešto dodajem nešto brišem… isti papirić kao na poslu… ali nije grafitna olovka koju sam obožavao, onu sa gumicom na vrhu.
Tražim prikladan privezak za ključeve, za komplet koji predajem mojoj naslednici Milici… mislim da će joj se svideti… gumena čovekolika kap krvi sa osmehom i raširenim rukama. Simbolično – možda? Zajedno prolazimo kroz mejl adrese koje su službene i integrisane, pričamo samo o kratkoročnom budućem periodu i obavezama, tu do sredine septembra i izbora na nivou Vojvodine i Srbije u Nacionalnom društvu… i to je puno informacija za prvi dan. Administracija je ogromna i komplikovana kod promena ovakvog tipa, APR, PIO fond, notar, banke, Trezor, elektronski potpis i još sto čuda. Tanja seče dinju koju sam im kupio u petak, onu ŽUTU BANATSKU rebrastu, a ne fensi ananas.
E da, do Krsta jedva stižem i ulazim u dvorištre, Ž. Zrenjanina raskopana preko vikenda, „uvodi se” gas, a pre par godina kopano za daljinsko grejanje, nešto se mislim ako nas Rusi budu častili iz Rafinerije, viškom energije, hoće li i oni kopati po istim trasama? I šta će onda biti, hoće li fizička i pravna lica raspisati javnu nabavku za grejanje stanova, kuća i poslovnog prostora, pa ko ponudi najbolje uslove, pobedio je na mini tenderu?
Završavam i svoje privatne obaveze, AMSS odlažem za četvrtak po preporuci službenika, bolje dan pred put… uzimam putno zdravstveno osiguranje i dobijam gratis ful osiguranje kuće od požara, zemljotresa, poplava i krađa… ja u šoku, pitam službenicu te osiguravajuće kuće „je l’ smo to mi ušli sinoć u EU”, ona kaže maneeeeee… a je l’ vi imate FB profil?” Kažem „imam”, „a je l’ ste objavili da idete negde?” Kažem „nisam još”. „Pa zato vas častimo… čim objavite eto lopova”.
Popodne pravim dil za ovogodišnju kapanju smokvi sa jednom piljarom u D. Tucovića, rodile kao nikad ove godine. Jelena i ja predveče sa merdevinama i teleskopskim štapom napunismo dve gajbice. Dok sam sa komšijom Stevom i profesorom Mićom popunjavao ko zna koji put NEDOBITNI tiket u kladionici, saznam da je Stevin pokojni otac Bora Jovičić doneo zasade smokvi iz Splita, podno Marjana, pre skoro 40 godina u Margitu i da su se tako „primile” jedino kod Dolečekovih (bivši vlasnici naše kuće).
Utorak, 3. jul 2018. godine
Kao „dobri” poznavalac američke kinamatografije, znam za četiri pravila bez kojih nema snimanja filma, ako ih u scenariju nema: američka zastava na kući, cepanje dela imenika iz telefonske govornice kada se nađe broj koji se traži ili adresa, da je uvek prazno mesto za parkiranje baš gde treba i da kada menjaš radno mesto ili ideš u penziju, sve svoje lične stvari stanu ti u kutiju dimenzija 30x45x40 cm.
Danas je dan da otvorim, izvadim i preraspodelim skoro dvadesetogodišnju istoriju. Jeste punih dvadest godina. U Krst sam ušao dva meseca ranije, da se „sredi situacija” i pripremim za preuzimanje te tzv. dužnosti… Bez odmora toga leta Gospodnjeg 1998. U Povereništvu za izbeglice i nije nešto bilo posla, imao sam poverenje u Irenu i Zokija… kuvalo se na Kosovu, čekao se Rambuje, dolazila je 1999. godina… bombardovanje i svo to ludilo iza nas, završavale se Te Devedesete.
Zato iz te famozne kutije vadim, pored Lukinih slika kada je bio mali, šolju za kafu i faciklu sa logom B 92, Bocine slike Pančeva za vreme NATO agresije, solunski dnevnik „Makedonikos”, sa izveštajem o boravku dece izbeglice iz Pančeva u Agia Triadi uz pomoć Paje Grka, od 1. septembra 1993. godine, knjigu „Srbi u Banatu” koju mi je poklonio moj drug Sale Seneši, diplome, zahvalnice i sertifikate na moje ime, o vanrednim situacijama, o LGBT populaciji, o ravnopravnosti polova….. i ostalo što nije za ovaj dnevnik…
Uzimam dve kineske kugle koje se vrte u jednom dlanu za smirenje, okrećem ih i gledam u nebo, ovde u mom dvorištu mi nisu potrebne, „tamo” gde su bile do sada u fioci, često su mi trebale zbog ljudi koji su greškom ulazili kroz oronulu kapiju sa brojem 15.
Sreda, 4. jul 2018. godine
Dan za administraciju, Milica, doktorka Pešić i moja malenkost, šetamo od notara, do notara, gužva svuda, treba overiti potpise, ne tražimo vezu, sedimo i čekamo, ispred nas, ljudi sa daleko većim i problemima i obavezama, imaju prednost, imaju muku, vidi se, čuje se, a svi ćute.
Kasnije odlazim u PIO, da odnesem RADNU KNJIŽICU, odjavu, da mi se promeni osnov zdravstvenog osiguranja… Sve ide brzo, ejjjjj, E uprava funkcioniše u zemlji Srbiji. Bivše kolege i prijatelji u Krstu i PIO fondu, kažu, da kopiram radnu knjižicu i ponesem kući. Ništa ne odgovaram, ćutim, ne kopiram, ne zanima me. Kažu to ljudi rade, a ti ništa. Da ništa, ne treba mi. Siva, sa grbom zemlje koja ne postoji. Original će biti u depou Fonda na Keju Radoja Dakića, negde u podrumu, blizu podzemnih tamiških voda… TAMO JOJ JE MESTO!
Večeri su i dalje tihe u mojoj kući u mojoj porodici. Malo pričamo, manje je i telefonskih poziva, u najavi dugoj tri meseca, milion puta sam ponovio hrvatski termin za penziju – MIROVINA, pa su me ljudi ostavili na miru…
Jelena i ja uviđamo da nam majstori neće završiti krov posle nevremena, do petka, odlaže se polazak za Vranje u subotu, rano ujutru. Dobijam na vremenu za pakovanje i završetak sitnih poslova. Sad kapiram da ću Dnevnik završiti u dvorištu u Stanoja Glavaša, blizu Borine kuće… i odmah poslati Žiksu, lepe su predvečeri u Vranju.
Četvrtak, 5. jul 2018. godine
Na „odmor” se ne kreće bez sređivanja klime u autu i metlica brisača, nikad se ne zna šta će i kakvo će vreme biti. I to završavam. Čekam majstore za veš mašinu i česmu u dvorištu. Likovi su genijalni i kažu vreme dolaska, ali komotno dodate par sati kasnije, „izvinite” ne postoji u vokabularu majstora u Srbiji. Oblačim „skafander” (zbog alergije) i berem moje nadaleko poznate smokve.
Tokom dana dobijam poziv od Omladine Crvenog krsta Pančevo, da se nađemo u Krstu u sedam, da se pozdrave samnom. Generacija koja je deo svoje mladosti poklopila sa mojim mandatima. Spremili poklone i evociranje uspomena, grickalice, pivo i koka- kolu. Već su odrasli, udati, oženjeni i decu i kućne ljubimce doveli. I u dvorištu i u kuhinji i u sali veselo, kako je uvek bilo dok sam im bio „šef”, kako oni kažu. Imaju optimizam, ovi mlađi su uplašeni, ali vide budućnost u tom svom specifičnom volonterizmu. Pitaju me kako da se obuku za sastanak i predstavljanje sa Milicom, sledeće nedelje, ja im kažem, lepo u civilu, bez prsluka i obeležja i opušteno, ima vremena za prsluke i majce…
Sava će to sve da „utegne”, ima tu lidersku crtu u sebi, ne brinem. Kući donosim poklone, male znake pažnje, najemotivnije veče u ovoj nedelji… bar meni.U prohladnoj večeri, na ležaljci pored bazena, kuckam ove redove, nisam ni na FB ni na TW-u, tako od majke saznajem da će mi penzija biti veća za oko sedam odsto, rekla Ana u Subotici. Podsećam je da sam kod Ilanića u Gimnaziji imao dvojku iz neke od matematika, tako da ne znam koliko je x puta sedam odsto! Daleko je moj rođendan i prva polovina neke penzije, daleko je 10. septembar.
Petak, 6. jul 2018. godine
Lepo kažu statističari i analitičari da su penzioneri najrevnosnije platiše računa, komunalija, kredita i svega ostalog u Srbiji. Banke obožavaju penzionere. Banke u Srbiji treba da budu najveći donatori zdravstvenog sistema, uslova, dijagnostike i banjskog lečenja… Što duže poživimo, bankarima bolje. Da li baš to svima odgovara? E to je pitanje!
Danas je dan za račune, danas počinjem svoj penzionerski „radni vek”! Ali kao moderan penzioner, sa pametnim telefonom i E benking uslugama, nema redova, nervoze i priče o politici. Sedim u trpezariji i kuckam, novac putuje da moja zemlja bude bogatija… za samu sebe!
Popodne završavamo oštećenja na krovu i dvorištu, od onog nevremena onomad. Na TV ponovo crveni alarm i vesti o kataklizmama u komšiluku, odlazim na sajt mojih omiljenih Norvežana www.yr.no, ništa spec, ni traga od kataklizme, čak i Harpovska dijaspora na FB se ućutala… ne sluti na dobro… to, mislim, što „oni” ćute!
Pakovanje završeno, satovi navijeni… Čeka nas put na jug, Koridorom X.
Subota, 7. jul 2018. godine
Kraj Žiksove verzije nedelje koja se završava u subotu počinje banatskom prečicom do Smedereva i dalje autoputem ka Vranju. Utabana staza, u autu Radio Beograd Prvi program. Kiflice i sokići, auto je pun alata i opreme za plažu, ne daje mi se Grcima evropska valuta za ispravljanje kičme, na plažama koje su u poluvlasništvu Nemaca… Vranje je nekako čudan, veseo, živ grad, gde ljudi ulicu prelaze mimo zebre i po dijagonali. Drva za zimu su već posečena i poređana ispred kuća, treba se pripremiti za hladne dane, nema toplovoda, nema gasa, ali zato 15 km bliže je Vranjska Banja, sa najtoplijim izvorištem vode u Evropi, koja curi i isparava „u nebo”. Ali nema veze mi smo bogati, jer umemo da rasipamo, to nam je u genetskom kodu.
Na mobilnom pratim aplikaciju kamera sa graničnog prelaza Preševo, radimo procenu kada krenuti i biti u okolini Soluna tu negde oko 13 časova.Uzbuđen sam jer me čeka Nova Makedonija.
Pocepanih šest papirića je bačeno u kantu za smeće, sve stavke su precrtane. Počinje nešto novo… Teleportujem se mislima već u prve dane avgusta, kada se budem vratio i kada ne moram da radim ništa. Neverovatan osećaj… Da, čekaju me kontrole na Onkološkom institutu u Beogradu, ne razmišljam o njima, o rezultatima o sedenju u čekaonici, kao da sam „treći čovek”… „Kao”!
Autor je penzionisani diplomirani inženjer šumarstva i vodoprivrede erozionih područja, bez dana staža u struci, dugogodišnji sekretar Crvenog krsta u Pančevu
