Nedelja, 1. jul 2018. godine
Dan ranije, tj. u subotu sam imala prvi poslovni fijasko. Nemogućnost da zadatak obavim precizno i kvalitetno kao što su moja očekivanja, bacio me je u depresiju, te ovu nedelju provodim tiho sve vreme mrmljajući sebi u bradu kako me je sramota zbog sopstvenog neuspeha. Nakon mnogo godina promenila sam posao, pod utiskom sam da ponovo učim da hodam i da iznova upoznajem sebe . Nedeljom uglavnom razmišljam o tome šta sam dobro uradila prethodnih dana, šta nije bilo OK, da li sam to ispravila odmah i ako nisam kako da ispravim ono što se čini neispravljivo… Trenutno u mom stanu živi jedan italijanski elektrotehničar automatike koji na poljima Deliblatske peščare održava turbine iliti vetrenjače. Danima razmenjujemo recepte, pretežno se vrtimo oko italijanske kuhinje. Pravilo je jasno, jedan dan kuva on, drugi ja. Ove nedelje umesila sam prvi put testo za pancerote, Jelena ih puni, ja ih pržim, dok on / Pierluiggi gleda trku Formule 1 i MotoGP, sumiramo one recepte o životu, a na kraju ručka Piero mi objašnjava da moje pancerote zapravo nisu pancerote, te zajedno zaključujemo da su ovo zapravo mađarske langošice, što je i fer. Na kraju večeri shvatam da se niko nije naučen rodio, te time opravdavam svoj neuspeh od prethodnog dana, dok se ujedno radujem novoj nedelji, novim iskustvima i novim savetima koje ću prihvatiti ili podeliti…
Ponedeljak, 2. jul 2018. godine
U poslednje vreme spavam jako loše, kraj je fiskalnog meseca i oko želudca kreću da se stežu kojekakvi kanalići koji me podsećaju na to šta je sve ostalo da se reguliše od tekućih finansijskih obaveza.
Svakog ponedeljka se oprezno osvrćem na greške koje sam pravila prilikom razvijanja prethodnog biznisa. Velika razlika u poslu koji sam radila pre i koji radim sada je u tome što sam sada sama, jedan na jedan, preduzetnički san, jer čovek može sve sam… kakva greška… U poslednje vreme često razmišljam o migraciji, odsutna sam, rasejana. Ne vidim migraciju kao rešenje, već dopuštam sebi luksuz maštanja o životu negde preko, odrastanja pored mora. Ne želim da migriram, iznova se pitam zašto sam rođena baš ovde, da li svako od nas ima neki zadatak, i gde sve ovo vodi. Odlazim kod Miloša, mladog lokalnog pisca, berberina, gospodina, pita me šta mi je, na šta ja odgovaram „Kako šta mi je, živim u Srbiji, ne znam da li spavam ili budna sanjam”, oboje znamo da je potpuno suludo pričati o životu u Srbiji te ulazimo u kratku analizu svetskog prvenstva, a zatim preuređujemo ulaz u njegovu berbernicu crvenim i plavim folijama, podsećajući svest o starim „lizalicama” koje su se nalazile ispred berberaja ranije. Trenutno u ovoj fazi razvijanja posla nemam dovoljno novca da zaposlim bilo koga, što je greška, jer pravim solo greške, a mnogo teže je suočavati se sam nego u kolektivu… najveću podršku imam od svojih roditelja, brata i Jelene bez koje ne bih mogla da se iščupam iz posla i svih emocija koje posao i život kao takvi nose. Kada si sam u svojim poslovnim poduhvatima shvatam da je vreme potcenjeno, 24 sata je jako malo da bi stigla da se odmorim, zabavim, ljubim, radim, razmišljam, piškim, spavam… Novac koji zaradim ulažem u posao ili pokrivam tekuće troškove, pa je tako bilo i ovog ponedeljka, odlazim u Beograd u nabavku, a potom i isprobavam novu opremu koja je stigla u toku prethodne nedelje.
Utorak, 3. jul 2018. godine
Previše posla, malo dešavanja, ustajem u 7 ležem u 22, zahvalna sili što sam ostala živa. Verujem da je ovako i našem predsedniku, nije mi jasno samo zašto nas naziva lenjivcima i bagrom. I dalje mi nije jasno, slušam sve njegove savete, guram napredno, jače, brže, bolje, i i dalje ne mogu da dostignem tu prosečnu srpsku platu. Ne mogu da dostignem da podignem kredit za bilo šta u bilo kojoj banci i akumuliram kapital, jer programi za preduzetnike ne postoje, subvencije za samozapošljavanje su urnebesno smešne, kriterijumi nerealni, tako da trenutno mogu samo da kažem da ovog utorka sve ide unazad, slabije, sporije, gore…
Sreda, 4. jul 2018. godine
U sredu otkrivam paralelan univerzum između nas i Italijana, neću mnogo toga reći, neka slike kažu same:
Na fotografijama su s leva na desno – Predrag Gojković cune vs Mario Merola, Goran Karan vs Giuseppe Povia, Nino Rešić vs Luciano Ligabue, Bora Čorba vs Margherita Hack, Renato Zero vs Vjeran Miladinović Merlinka
Plus prava muzička poslastica
vs
Četvrtak, 5. jul 2018. godine
Četvrtak nekako spontano uvek završi kao dan za preispitivanje sveopštih ljudskih emocija. Poziva me prijatelj iz Novog Sada koji mi je pre nekih mesec dana pozajmio lampu za bicikl koju je sam dizajnirao i izlio, jer jelte Lala se bavi između ostalog i 3d modelingom. Samouvereno krećem ka njemu u gluvo doba, sedam u kola i shvatam da lampa nije ni blizu mesta gde sam je ostavila poslednji put. Upadam u paranoju i krećem da prevrćem stan, ne pronalazim je, sedam u kola odlazim u kancelariju, ne pronalazim je, poslednje mesto gde može biti je Vojlovica, međutim ni tamo je ne pronalazim. Počinjem da razmišljam o tome da li je moguće da je neko ukrao iz pretinca zadnjeg sedišta. Shvatam da mi je surealno čak i da pomislim tako nešto, govorim sebi da se ne družim sa takvim ljudima i da je nemoguće da je neko ukrao, te nestanak lampe pripisujem sebi i umoru. Ali lampe i dalje nema, preumorna i pretužna ležem u krevet i shvatam da ipak nije umor kriv, prevrćem po mislima ko je sve bio u autu prethodnih mesec i po dana… Par filmskih ekipa, jedan sumnjiv lik, kojeg čak i pozivam da pitam da li je slučajno pokupio famoznu lampu, pa i ako jeste da nema veze, samo da se vrati na isto mesto, istu poruku šaljem i filmskim ekipama koje su bile u autu, ali odgovor je svuda negativan. Četvrtkom to često suočavanje sa realnošću, pored današnje misli da li su ljudi lopovi ili sam ja samo neodgovorna ili jedno i drugo, dovodi me do blagog gubljenja svesti. Zamolila sam Lalu da mi da nadolazeći vikend da još jednom preispitam ovu tezu, usput pišem rodoljubivu pesmu, zove se i više nego očigledno – „Lampa – lopovi ili gubitak svesti”…
Petak, 6. jul 2018. godine
Petak kao takav nosi jedan ozbiljan zadatak, skoro ozbiljan kao ponedeljak. Petak služi za raspodelu dobara zarađenih prethodnih par dana. Kao Tour de France ja imam Tour de Bank. Spora birokratija, državna banka, sa zaposlenima koji jedva razumeju koji je njihov posao, a ja kao i svakog petka šokirana jer, jelte, živimo u 21.veku. Prethodne nedelje u štampariji dodelili smo nagradu 250-om pratiocu na Instagramu. U pitanju je štampa na platnu, dobitnica je želela jednu specifičnu sliku sa četiri kamena koji ilustruju bitne stvari koje čine život – Hrabrost, Inspiraciju, Harmoniju i Snove. I kao što je i predviđeno, ova fotografija me zaista jeste inspirisala, jasno mi je da mi od sva četiri elementa, fali po malo, čak mi i Pierro govori da još nije video mojih sto odsto, opravdavam se umorom, a znam da to nema veze sa trenutnim stanjem. Obećavam sebi minimum 130 odsto od početka sledeće nedelje i znam da će biti tako. Svi izlaze, naš predsednik radi, a ja ostajem kod kuće, vikend je tu da bismo spavali.
Subota, 7. jul 2018. godine
Budi me kiša, zabrinuta sam zbog štamparije jer se nalazi u suterenu i tokom prethodnih nevremena imala sam manje poplave, srećom pljušti samo dvadesetak minuta i nastavlja slabijim tempom sledećih sat vremena. Došao je Bata sa Novog Zelanda, danas mu je rođendan i trebalo je da okupi ekipu u mojoj kući na Beloj Steni. Zabrinuti zbog vremena, naivno i potpuno amaterski menjamo plan na to da se skup ipak desi u zatvorenom, opet kod mene u stanu. Vreme polako iz tmurnog i sivog postaje prijatno i shvatamo da smo mogli lagano da odemo na Ostrvo, svako koristi subotu onako kako mu godi. Ležim i razvlačim se kao žvaka do momenta kad me poziva Marko te odlazimo na ručak zajedno. Ručak polako prelazi u večeru pred utakmicu. Hrvati su dobili Ruse i to na penale, kuća se polako puni, ne pričamo srpski jer se oko nas pretežno nalaze strani gosti, rođendan je počeo bez rakije, svi su naoštreni. Ponosna sam na ljude koje vidim oko sebe, moje multikulturalno Pančevo, za sekund pređe iz sela u grad, baš onako kako ga volim. Jelena i ja odlazimo na još jedan rođendan i prepuštamo stan zabavi. Ostalog se slabo sećam…
Autorka je stanovnica sveta
