Šljiva – na Zlatiboru

Objavljeno 08.01.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Kada na jedno mesto odlazite mnogo puta u nekom intervalu vremena, možete pratiti sve moguće i nemoguće promene na tom mestu. Na primer, posetila sam jednu istu planinu mnogo puta u predhodnih dvadesetak godina. Uporna sam u tome veoma dugo. Uglavnom je to bivalo po jednom u skoro svakom godisnjem dobu. Većinom kada nisu popularni datumi, a ponekad baš tada. Poznanici me često pitaju: „O, Bože pa zašto tamo toliko puta?”. Skoro uvek me ubace u točak pravdanja za svoje postupke pa se ja ubijem da objasnim sve prednosti boravka na jednom od najlekovitih područja Srbije.

Tako da sam ovde mnoge stare godine ispratila i nove dočekala i oporavljala se od svega što život može da vam priredi, a nije uvek lepo. Punila baterije pozitivnom energijom kako bi imala snage za dalje. Ima tako tih mesta kojima se vraćamo i kada bi svako od nas pronašao svoje bilo bi nam bolje. Lično, a onda i kolektivno. Čak me je i bombardovanje 1999. zateklo baš na tom mestu. Inače tada su prvo bombardovali Tornik na Zlatiboru i Pančevo, tako da bi svakako bilo isto gde god da sam bila , tamo ili ovde.

Davne 2002. godine moja ćerka je ovde naučila da skija. Bila je jaka zima sa mnogo snega, ja sam stajala pored drvene kućice u podnožju lepe padine od nekih 300 metara i sačekivala je kad doleti do mene, pa je hvatala da ne sruši drvenu baraku.

Tako da imam u svom sećanju sačuvane slike ovog divnog predela mnogogodina unazad. Zbog toga sam u prillici da poredim izgled, kako je bilo nekad, a kako je sad. To me je učinilo svedokom jedne brze transformacije koja se dešava u toku kratkog vremena dodeljenog mi života na planeti Zemlji. Jer ako smo se baš mnogo uzvisili, da vidimo šta je jedan ljudski vek? Možda 70-80 godina. Koliki je to deo starosti zelene planete ili ljudske vrste? Možda baš sasvim mali, mnogo manji od igle u plastu sena.

Pa tako neka mesta, ipak, bez obzira na to koliko ih materijalističkim ili vidovitim ambicijama nagrdite zadrže svoj energetski zapis. Kao da priroda stoji sa strane i posmatra aktivnosti ludog čoveka i kaze „samo ti krči, seci, betoniraj, ja pobeđujem na duže staze, vekovne”.

Nekada malo planinsko izletište sa jedva nekoliko smeštajnih objekata, tri, četiri kafanice i par kafića… Sada, konglomerat smeštajnih objekata (ne mogu da se bavim brojevima koliko ih je, jer mislim da se i ne može tačno izbrojati), mnoštvo kafana, kafića, prodavnica, butika, pivnica. Ludnica!!!!

Na brdašcu gde smo učile skijanje sada je objekat sa bar hiljadu smestajnih jedinica, kako moderno zovu stanove i apartmane. Padina je pretvorena u smeštajni kapacitet. I tako razvijajuci razne teorije sama sa sobom zaštose sve ovodešava, izdvojila se jedna kao mogućnost.

Poznato je da su Tarabići iz ovih predela, kao i to da su u svom proročanstvu napisali da ce nas biti jednom, ko zna kada, koliko stane ispod jedne šljive. Pa im onda bi žao njihove Tare te rešiše da ta šljiva bude kod komšije – na Zlatiboru. I tako sada sledeći kolektivno nesvesno ovaj naš srpski narod okupira teritoriju ispod te jedne šljive ovde na Zlatiboru. Otima se za svoju smeštajnu jedinicu, za svoje parče betona, za svoje mesto na pretrpanoj stazi za šetnju, gura se, muva se, vozi se kolima u dugim sporim kolonama kako bi valjda preživeli ili šta već. Neimari kopaju, izlivaju, zidaju oblakodere koji svojom visinom i brojem spratova zadivljuju okolna brda. Mislim da za sada jedino Tornik nisu uspeli da nadvise, ali ko zna.

Pojma nemam zašto baš ovde toliko velikih zgrada, sem ako nije zbog te šljive.

Čini mi se da su većinom bukvalno shvatili moć sadašnjeg trenutka pa žive isključivo za njega bez misli da i za sutra nešto treba da ostane.

Iz tog razloga što Srba ipak još uvek ima više nego za ovu jednu šljivu, ovde je sve prenapregnuto do granice pucanja zdravog razuma, specijalno u vreme kritičnih datuma, za sada.

Naravno, nervoza je ogromna, želja za isticanjem imidža i materijalnih dobara još veća. Ni traga od onog mestašca sa izgledom originalnog srpskog sela.

Naravno, ova teorija je samo pretpostavka. Možda je to u stvari kreativni urbanizam iz jednog velikog grada u Srbiji prešao 234 km razdaljine i rešio da predahne baš ovde.

I tako razne su mogućnosti zašto se nešto dešava i ništa nije slučajno. Jer postoji teorija da lepet krila leptira u Indoneziji može da izazove uragan na Floridi. Sve je povezano i međusobno uslovljeno.

Ali ono što ovi mnogo i malo mlađi ne znaju i nisu stigli da osete jer im životni vek nije dao mogućnost retrospektive, za sada je to da je najjača sila – priroda. Priroda će to rešiti sama, mi ćemo samo malo grebuckati koru date nam Zemlje, i to je to. Tom prilikom mnogi ce mnogima pokvariti lepotu stvarajući svoju viziju života koju će kupovati novcem.

Ali i to će proći, a priroda će odraditi svoje. Ne bi me čudilo da u sledećim vekovima zatrpa izbušene rupe temelja, poravna smeštajne objekte, zasadi ponovo drveće i poseje travu. I ostavi tu našu šljivu, pa koliko nas bude tada da se smestimo pod nju.

Samo još da odgovorim zasto često baš Zlatibor kad je sad tako kako je? Zato što u večnoj borbi svetlosti i tame ovde još uvek ima više svetlosti. Postojeći trend neimarstva bez smisla grabi velikim koracima da nadigra prirodu, ali za sada još nije uspeo. Ipak, veći broj dana u godini smeštajni objekti zvrje prazni, pripremaju se čekajući svoj trenutak u budućnosti.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)