Konačno Karibi kakve sam zamišljao. Živi.
Barbados nisu kulise za turiste, zaista je sladak. Sad mogu da kažem da sam video Bridžtaun. Što znači da sam bio i na pijaci. To praktikujem kad god i gde god imam vremena jer na pijaci vidiš neprelakirani život: kako žive meštani, čime se hrane, kakve su im navike, koliko drže do higijene… Naravno da sam bio jedino belo stvorenje tamo. Jedna od crnkinja nije marila za pristojnost, gledala me je kao čudo. Nije skidala pogled: poluotvorena usta, blago iskolačene oči. Okrenem glavu na drugu stranu, pa ponovo u njenom pravcu. Ona još uvek gleda sa istim zabezeknutim izrazom i prati me pogledom. Možda se prepala da je smrt došla po nju. Ne bi me mnogo iznenadilo da čujem da još uvek sedi tamo buljeći u mesto na kojem sam joj se izgubio iz vidika.
Sve što im je ostalo od Britanije, zadržali su, održavaju i koriste. Recimo, kompleks garnizona (veličine pančevačkog Gradskog parka) – sada je javna uređena zelena površina sa obeležjima na svakoj zgradi i eksponatu: šta je u pitanju, za šta je korišćeno i slično. Kraljičina kuća je sada galerija, teren za kriket je ostao teren za kriket, baš kao što su zadržali i stare nazive ulaznih kapija u kompleks (Kraljičina, Nalsonova…)
E, jedino što mi je smetalo do mere da mogu da kažem i da me je nerviralo jesu taksisti, koji su njihov javni prevoz. Postoje klasični taksisti, postoje klasični busevi, ali se koristi i gradsko-prevozna kategorija između: mini venovi na kojima piše taksi. Pošto su stalno puni, kapiram da su to taksisti u službi javnog prevoza. Dakle, svi oni imaju sirene na svojim vozilima i to one koje svirajući proizvode različite melodije, a što su i kod nas bile popularne tamo negde osamdesetih. I mnogo vole da stiskaju te svoje sirene tražeći opravdanje u želji da nekoga upozore da se skloni, da nekome „kažu” da ne mora da se skloni, da pozdrave prijatelja, da najave ulazak u stanicu, da najave odlazak sa stanice…
U početku mi je izgledalo veselo, a posle pola sata sam svaki put pomišljao kako bi možda trubili i dok do večnih lovišta ispraćaju svog kolegu taksistu postradalog od agresivnog Srbina sa broda… – pa sam odustao.
Da, uplatio bih turistički aranžman na Barbadosu. Ima sve ono što prosečnog turistu (ne američkog) može da zanima. Ovde je i grad lep, kada ti dosade plaže. A plaže nigde na Karibima nisu problem.
Vozni park. Reper za lako procenjivanje klasne podeljenosti stanovništva. Naravno, ne govorim o onim tipičnim američkim automobilima koji su klonirani, a kojih i ovde ima. Na Barbadosu je najbrojnija, rekao bih, srednja klasa. I vrlo je jaka. Prošao je i po koji bentli, ali nema krntija koje se jedva kreću kakve sam, recimo, video u St. Tomasu. Najviše voze evropske, japanske i korejske automobile koji koštaju do 15.000 evra.
