Akaba, živ primorski grad i Petra, čarobna

Zoran Boldorac
Objavljeno 17.07.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Stigli smo u Akabu rano. Sunce je još bilo nisko pa su planine u pozadini doprinele divnoj igri svetlosti. Razlog je ona fina izmaglica peščane prašine kakva postoji i iznad Dubajija i Abu Dabija i… Iznad celog Arabijskog poluostrva.

Kada smo uplovili u Crveno more i kada sam video obale Egipta, shvatio sam da je i tamo ista situacija. Akabu i sve od Jordana, osim Petre, video sam iz autobusa. Ali ono što sam uspeo pre ulaska u autobus i nakon izlaska je da osetim divni miris Akabe. Ne umem da opišem miris ali je prijatan.

Živ primorski grad.

Preovlađuju građevine do četiri, pet spratova i uglavnom sa po kojim poslovnim prostorijama u prizemlju. Palme svuda. Ipak, kako zalazimo ulicama dublje u kopno, rastinje lagano iščezava. A Akaba se širi i na tu stranu.

Jedina zamerka koju imam na grad je činjenica da ponegde žiteljima uopšte ne smeta šut i đubre između zgrada. Ponegde su to i veće parcele.

Autoputem smo se zaputili na sever. Udaljavaući se od grada, rastinje je bivalo sve niže i ređe, dok na kraju nismo stigli na Mars. Dobar deo puta pejzaž tako izgleda. Crveno-žuta pustinja od stenja i planina. U krajoliku nema međufaze koja se kod nas zove brdo. Ili su stenovite planine bez ikakve vegetacije ili su ih vremenske prilike već pretvorile u pesak, a vetar odneo. Jedino što odskače od te slike prepune oštrih linija su stene koje je vetar oblikovao noseći pesak. Izgledaju kao da ih je neko šmirglom zaoblio. Svestan sam da je manje-više to slika cele bliskoistočne regije i pomislih kako je potpuno jasno da su tri religije tu začete jer čoveku koji ovde živi jedino i ostaje da čvrsto veruje da Bog postoji.

Prolazeći glavnim putem, videli smo dva sela. I oba su izgledala upravo onako kako sam zamišljao predgrađa Kabula čitajući „Lovca na zmajeve”. Visoki zidovi od betonskih bloka oko kuća, kuće od istog materijala, uglavnom neomalterisane i ravnih krovova. Tek ponegde neko rastinje štrči iz dvorišta. Nerazgranato i umorno. Da li su ulice asfaltirane pa ih je pustinja uzela sebi ili nikad i nisu postojale, teško je reći.

Kada se sa glavnog puta skrene ka Petri, slika je jednako surova, mada postaje blago zelenija. I takva ostaje i nadalje. U par navrata sam čuo sam sebe kako mislim glasom Mirka Alvirovića: „Zameramo putarima što na ovoj deonici…”

Put je ponegde zaista očajan. Nekako stigosmo do mesta Wadi Musa, a odatle smo, kao i ostali hodočasnici, nastavili peške. Čini mi se da celo mesto živi samo od Petre jer gde god da se čovek okrene vidi ili hotel ili manji pansion ili nešto između.

Petra je čarobna. Prvo na šta se naiđe je Riznica, najčuveniji objekat. Zapravo, to uopšte nije riznica već kraljeva grobnica. Ali da bi se stiglo do riznice ide se kanjonom koji je u dnu širok negde pet a negde i do petnaest metara i što se dalje odmiče, kanjon je dublji pa sa početnih osam metara dubine završava pred Riznicom na četrdeset metara. Divna je poetika prostora. Kanjon krivuda i interesantan je za videti ga, ali nakon desetak minuta pešačenja svako se zapita: Dokle?!

Ali onda prolaz počinje da se sužava i kada stignete na svega dva do dva i po metra širine, izbija se na plato veličine oko četrdeset puta šezdeset metara, a pravo pred očima onog koji se kretao kanjonom pojavljuje se Riznica. Kao da je neko prostorom formirao kulminaciju priče. Taj izlazak iz kanjona je vredan svakog pešačenja. Ne možete a da ne osetite strahopoštovanje i neku vrstu poniznog divljenja prema gradu koji je nastao pre više od dve hiljade godina.

Petra je grad koji nije građen, već je uklesan u stene koje se lako obrađuju. To što lako obrađuje čovek, priroda obradi još lakše. Tako da je veći deo ili uništen zemljotresima ili obrađen vetrom i peskom pa se ponegde samo nazire šta je tu nekada moglo biti. I ovde se ponovo vraćamo na istinu da čovek može sve kada je rešen. Petra je bila trgovačko raskršće, grad sa izobiljem vode u sred pustinje. Danas je spomenik ljudskoj posvećeničkoj snazi i Prirodi koja je uporna da obriše svaki trag da smo postojali.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)