Venecija, a gde su deca?

Zoran Boldorac
Objavljeno 18.07.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 2 mins

Nisam planirao da pišem o Veneciji jer sam ovaj grad posećivao i pre svog „amgažmana na kruzeru”, pa sam verovao da novih utisaka neće biti. Ali kako vreme prolazi, kristališu mi se dve nove impresije.

Šetajući se i prvog i drugog dana, čuo sam, naravno, različite jezike. I naš. Ali istini za volju, italijanski je najčešći. To sigurno nisu meštani, jer na mnogim čelima samo što ne piše „turista” a govore italijanski. I sve je to muzika. Samo sam u dva navrata čuo engleski sa američkim akcentom i to, neka mi bude oprošteno – tamo para uši. Smeta i ne pripada. Odskače kao pogrešno odsvirani ton. U gužvi italijanskog jezika taj akcentovani engleski zvuči vulgarno i nasrtljivo kao bahati, pijani čovek u manastiru.

Kako bismo izbegli gužvu, u povratku sa Trga Svetog Marka, presekli smo putem kojim niko od nas nije ranije išao. Ah, lepote tehnologije, svaki telefon ima mapu. Udaljavajući se od Trga, broj turista na ulicama se smanjivao. U nekom trenutku smo sa druge strane mostića ugledali zgradu koja bi za Veneciju mogla biti novogradnja. Recimo da je iz sedamdesetih, stambena zgrada sa pet spratova, obična, ni ružna ni lepa. Sa druge strane mosta, sve su zgrade bile takve. Ne baš iste, ali slične i iz istog perioda. Očigledno je u pitanju novo naselje. Iznenadilo me je što me je da Venecija i to ima. Nešto zelenila, dečija igrališta, sve skromno i u skladu sa prostorom. Bila je nedelja, poslepodne. Ali nigde dece nema. Klackalice i ljuljaške mirne i prazne. Nema graje. I tek tada počinjem da obraćam pažnju na veš koji se suši. Ni jedne dečije stvarčice među vešom koji se suši.

Neki su prozori otvoreni, cveće po terasama, reklo bi se da život postoji. Samo dece nema. Tužna slika.

Ostavi komentar

  • (not be published)