Video sam toliko toga da mi postojanje na planeti Zemlji više ne omogućava da bilo šta saopštim. Čovek koji misli i oseća može samo da ćuti u 1933. godini.
Može i da kaže da se ne obazire na one koje odvode, a može i da odbrojava tren u kojem više neće biti bilo koga da ga odbrani. Pred sapunjanjem.
Takvo vreme je našlo da se nadolazi usled sveopšte potrebe da se sakrije nestručnost, i da se neupućenost iskaže u najboljem simulakrumu bodrijarovske stvarnosti, koja je taman toliko opipljiva da bude dovoljna većini. Onoj nečitljivoj i zvaničnoj.
Bez reči. Rade šta im se učini učinljivo. Recimo: nigde, iz te klike, nikad niko, nije putovao, ikuda. A kamoli da im je došla ideja iz predela čmara, da je biciklistička staza iz Beča SASVIM PRIMENJIVA U GRADU PANČEVU.
Recimo za to su nepismeni, jer ELEM, nijesu PUTOVALI. A čak i ako jesu, oči su im se zabole u bazen nekog tropsko-tunižanskog peska, bez Jordana, a kamoli Sirije: ONI RADE ZA SMRT TE ZEMLJE!
Dovoljno da im vlast bude nadoknada za dvojku iz fizike, i poklonjeni prolaz iz NEPOZNAVANJA MATERNJEG JEZIKA.
I tako, klize dani kao jezik niz zabranjenu zonu knjige u Umbertu Eku. Da ne izaserem da su zavladali NAJBOLJI OD NAS. Oni koji ne ližu znatiželju u vezi sa „Komedijom”.
Koji mi je Lucifer? Prometej? Đavol? Sator? Alister Krouli? Engleska kraljica i Rotšildi? Koji je meni moj život? Da li treba još?
Ima trenutaka u kojima se sve što znaš slije u alegoriju ličnog neznanja. Postoji tren kada shvatiš da ti više nije mesto ovde, i da je vreme da se otisneš u svoje bolje disanje.
Ima dohodaka koji ne mogu da ti nadoknade misao o boljem biću. To biće se zove TVOJIM IMENOM.
OVDE VIŠE RETKO KO ZNA ODGOVOR NA: SMRT FAŠIZMU. O Kalabiću i četnicima ne smem da pišem. Iako su mi mnogi zaklani od njegove kame.
Dođite i po moje rame. Ali u mojoj emigraciji.
