Da li smo se zapitali šta praznujemo? Da li smo imali hrabrosti da ne radimo išta? Da li smo imali volju da budemo do kraja pornografisani? Da li nam se čini da nered ponekad prija? Da li nam je isključivo stalo sam do sopstvenog stomaka? I polnih organa?
Kada smo bili učeni razumeli smo da je dan podeljen na tri. Osam (na kurcu te nosam) sati bilo je za rad, 8 (na kurcu te nosam) bilo je za kulturu i osam (na kurcu te nosam) bilo je za spavanje. Zar to nije tako trebalo da ostane?
Nije.
Imam neke prijateljice koje rade po radnjama. Rade toliko da im osmeh ulazi u opis radnog mesta, čak i ako im nije do osmehivanja. Moraju da rade i u zoru, i u toku dana, i pred sumrak, ali i do 22 sata uveče. I ponekad moraju da budu svesne za usraćenost tri osmice. Ali one rade, za razliku od nas. One rade i kada je praznik.
Postoji i pretnja. To j ono kad te drže u šaci zato što moraš da misliš da je tvoje postojanje jedini način da ne budeš gledana. I onda sve ima smisla. Čak i vreme koje ti kradu. A čak i i ženstvenost koju moraš da sakriješ za Prvi maj.
Kome se radi dok svi ostali žderu žar? Ko je osoba koja će te sačekati bez volje da bude na radnom mestu? Kakva vrsta ljubavi je potrebna da bismo bili pičke koje ne voze đip? Da li je moguće da se većina svrstava u lavež, i da ne vidi, iako ima organe čula vida?
Sinoć je moja radnja radila do 22. I to joj nije prvi put. Naprotiv. Ona šljaka iako iščekuje minut kada će otići u hladnjaču da se presvuče za grad. Taj jad jeste neopisiv. I sada ste pozvani da hodate u cipelama radnica koje su tu za tebe POD PRETNJOM, čak i ako ne bi trebalo da smo u Beču. Ali Beč kao grad jeste sladoled od izmešanih boja, ali je dobar kao primer za našu temu. A tema je: MI NE JEBEMO DA BUDEMO KAO SVI.
Tri cifre: 888. To je trebalo da bude garant za sve nas. A onda su ušle investicije u kontekst. I rad od 12 sati (za kitu me uhvati). Neki rade i više, samo zato što su ubeđeni u prazan frižider. A onda odlaze u simulirana blagosanja da im dokažu koliko im prija da budu. Čovek svaštojed uvek će gledati da zaštiti prvo svoje dupe.
Kilogram kobasica uz gajbu piva, najbolja je zamena za ćutanje. Mi više nismo ljudi koji žive svoje postojanje. Mi smo objekti koji rade za tuđe interese. I svojevoljno pristajemo na to, ne poznajući istoriju sopstvene duše. Nama nije bitno da li nas jebu. Mismo na radnom mestu koje čuvano kao oko Aleksandra Vučića u obrenovićevskoj glavi. I dobri smo. Dok ga primamo.
Tužno je dokle god ga tako primamo. Još je smešnije što planeta Zemlja nema razloga da odustane od sebe. A trudimo se da pišamo u pelene, izlaz nam je samoubistvo na radnom mestu. I ćutimo. Ali takvu vrstu krajnjeg očajanja ume da preseče ono što ne vide svi koji slave religiozna sranja: a to je suština hrišćanstva: USTAJTE VI ZEMALJSKO ROBLJE, VI SUŽNJI KOJE MORI GLAD.
Drago mi je što nisam radnica u prodavnici. Istovremeno kao što mi nije drago što u učionici imam dremanje. Nalepše je je biti ljenj. U tome je ljudsko biće uvek prevazišlo sebe. Kao i naslov ovog teksta koji je ukraden od nekih davnih „neradnika” sa zida Gimnazije, tamo gde škola više nije strah od znanja.
