Apsurdni lavirinti prosvete

Sladostrašće društvenog posla * Nepismeni svetle u mraku * O suštinskoj sramoti * Šta je štreber?

Dejan Čančarević
Objavljeno 17.05.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Radim u školi sladostrasno i aktivno već osam godina. A iskeno, nikada nisam želeo da budem nastavnik u formalnom smislu, zato što mi je više prijalo da na radiju budem koordinator omladinskih emisija, gde se vaspitanje i obrazovanje odigrava prema fleksibilnijim standardima i okolnostima, kao dodatno unapređenje interesovanja mladih. Neću se usuditi ni da citiram, zato što sam sve i onako odlučio da zaboravljam. Ali, eto, kao što stariji kažu: „Našao sam uhlebljenje”. Ta fraza mi posebno podiže nivo holesterola u krvi i čini da počnem da štrajkujem glađu. Taman kada sam pomislio da sam mlad. S mladima. Svakoga dana, u produžetku svoje mladosti i tog – trebalo bi da bude čistog i nevinog – načina primanja i razumevanja sveta.

Prosveta? Ma, šta je to? Ima li smisla da bilo kome ko čita ovaj tekst to dodatno dočaravam? Nadam se da ne. Ljubav prema znanju jeste umiruća radost, a prosveta je trihotomna, zapravo. Ona je jedno u teoriji, sasvim drugo u praksi, a potpuno nešto treće u odnosu na tekstoprodukciju Zakona. O Zakonu ne vredi pisati bez dodatne fusnote o Kafkinom „Procesu”, i to ćemo zaboraviti kao i sve ostalo Znanje, koje nam za rad u Prosveti više i nije potrebno. Kasnije ćemo videti i zašto.

Šta to znači? To znači da nastavnik treba da bude razapet između svoje ljubavi prema deljenju iskustva i znanja, između terena na koji izlazi svakoga dana, te, i napokon: između Zakona koji zapravo na najveći mogući način učitava svu meru apsurdnosti posla kojim se didakt bavi, barem u mojoj sredini. Da ne napišem svojom: Voljom. Naravno, draga čitateljko, ti nisi ni najmanje nesretna poput mene.

Elem, generacije su sve više nepismene. Rukopisi su skoro nepostojeći kod većine. Čitanje u prvom razredu srednje škole zadovoljava svega tuce učenika, a sposobnost saopštavanja sebe i svojih misli nije ni na kojem nivou usled krajnje ograničenog fonda reči. „Politikin zabavnik” je uvek obaveštavao opštu kulturu u volji za znanjem, skupljao se u kamarama do mere da su podrumi postajali riznice znanja, jer „Zabavnik” se nije bacao u stari papir. A sada, svetle slepe oči na površini digitalne stvarnosti, sijuckaju pršljenovi pognute kičme u šoping-centrima, talambasaju mišići silikonske stvarnosti u izlozima, pljuje se po profesorima i Znanju. I sve je OK. Na turbo način, tj. upakovano u svašta, u krajnje neodredivo „svašta-nešto”, i „neki-neko”, i „ovo-ono”, i „kao-kapiraš” i „krenem da pomislim” kad misli nema(!) – diskurs.
A tremor mortis kod nastavnika, kao starijih predstavnika mladosti, izaziva i snove o strahu. San je uvek razlika između keca i dvojke. To je eshatološko pitanje. Za peticu kao oblik života retko se ko opredeljuje. Znate li zašto? Eto, zato. Zato što je bolje iz iksa u „ikpsilon”, i zato što je Mocart najveći kladioničar svih vremena, i zato što: „Ne pričaj s(a) njim: nabodi ga!”…

Dođe ti jednom da radiš svoj posao. I odmah se sretneš sa zabranom da dve trećine generacije vratiš u osnovnu školu, zato što je dozvoljeno i podrazumevajuće da u srednjoj školi nastavnik treba da ih uči pisnju velikog slova. I tu počinje lavirint apsurditeta prosvećivanja, danas kod nas. Tačan odgovor na maloj maturi jeste i onaj koji ispisuje lično ime malim slovima („marko kraljević”). A posle? Posao te čeka, draga čitateljko, tebe a ne roditelja. Ipak, nečiji roditelji voze avione. Bave se svim stvarima. I potencijalima ljudskog bića, a nečiji se isrpljuju u plastici šoping-centra, u 5D mrdajućim sedištima i neistruljivo-nesvarljivim radostima restorana brze društvene ishrane.

Zakon kaže da fond časova zavisi od broja učenika, i to u stvarnosti koja zapravo i NEMA učenike. Zakon kaže da postoje NIVOI i NIJANSE koj bi trebalo ZAJEDNO S UČENIKOM PROCENJIVATI, i truditi se da nekom ko ima VOLJU da sazna, i unapredi sebe, to bude srdačno omogućeno. Zakon kaže da je ocena nedovoljan (1) sledeća: „Član 10. Zakona: Ocenu nedovoljan (1) dobija učenik koji ne ispunjava kriterijume za ocenu dovoljan (2), i ne pokazuje zainteresovanost za sopstveni proces učenja, niti napredak” (kurziv i podvlaka moja). Dakle, DVOJKA uprkos Članu 10., jer ako radiš svoj posao onda gubiš fond časova, a to znači da imaš manje ’leba da jedeš. I tako raste lenjost sve naše prošlosti i nepostojeće budućnosti. Za to nije potrebno znanje, već mrvice živčanog prosvetnog ’leba, što su tek dovoljne da se ima snage za odlazak na posao, gde si sprečen da radiš ono za šta si plaćen/a.

A kako naterati nekoga da bude zaljubljen ili hrabar? Imam li pravo da kao nastavnik bilo koga teram da bude zaljubljen u život, svoje postojanje, sposobnosti, talente, književnost, nauku, planetu Zemlju, ljude, Univerzum? Nemam. Ali imam moć da onima koji to žele pružim empatiju, solidarnost u znanju, podršku u ljudskosti i odrastanju. I tu se sva moć nastavnika danas, kao i uvek završava i počinje. Stvarnost je u oprečnoj poziciji u odnosu na Zakon, čak i ako Zakon postoji kao individualna priča. Pojedinac to ne zna, i zadatak profesora je da bude: ne stražar pred tim glomaznim vratima Autoriteta, već vodič kroz apsurd koji egzistira na relaciji između Zakona i Stvarnosti. Ali, šta je to Stvarnost?

Stvarnost svoje početke ima u Volji da se nakon osnovnog obrazovanja NASTAVI rast ljudskog bića u srednjoj školi koja Zakonom nije obavezna. Stvarnost, dakle, podrazumeva da se nalaziš preda mnom svojom željom (podsećam: ne možeš naterati nekoga na nešto, osim pod pretnjom metka). Stvarnost je dakle u kandžama apsurda: nisu oni u školi zato što žele, nego zato što moraju (opet govorim prvenstveno o dominantnoj većini), pod pritiskom roditeljskih očekivanja. A POD PRINUDOM NIJE MOGUĆE KRETATI SE KA ISTINI. Niti živeti slobodno. I tu demokratija (da ne kažem porodica i porodično zdravlje) opasno počinju da štucaju, a kamoli Škola, pa se Stvarnost pretvara u dominaciju polubrazovanih, polupismenih, poluinformisanih i poluobaveštenih (a primoranih na pismenost) o tome kakva je moralna razlika između etike gluposti i etike znanja. Baš one razlike što obitava između kategorije zaokruživača i pojma glasača (obratite pažnju na dominaciju glagola zaokružiti u tokovima izbornih kampanja).

I tu stižemo – kroz vrleti prosvetne zbiljnosti – da ovih nekoliko šlajfni teksta uopšte mogu da izraze gromadu prosvetnog paradoksa. Stižemo do suštinske Sramote, koje više nema pred pojmom neznanja. Danas su na stubu tinejdžerskog srama oni koji predstavljaju vrlinu. Štreberi su oni koji žele da pokažu prvo sebi a onda i nastavniku da imaju volju i htenje da uče. Štreber više nije uvlakač (tj. praziluk iz zadnjice autoriteta koji bez „kompetencija” želi poziciju), već je to svako ko iole ima potrebu da bude svoj, da u odnosu na čoporativnu beneficiju Krležinog smrada-toplote u gomili, bude na vetrometini života radi rasta i provociranja puta na kojem prevazilazi sebe. Štreber je svako ko se protivi starogrčkoj gnomi s delfijskog hrama: Ghnoti seauton – spoznaj sebe. Ali to više nije niti Zakon, niti Volja, ni Stvarnost, nit Želja. To je Sramota.

Drage čitateljke, poštovane dame, dozvolićete mi da se borim protiv kriminogenih roll-modela, jer sam još ubeđen da budala u meni ima dovoljno savesti da ostane ovde radi nešto konkretno: svoj posao. Suštinski. I zato, sutra pitam, pregledam sveske, tražim ljudsko biće svećom. A na svu sveću, izvesno je da postoje lica mladih ljudi koja ulivaju NADU, a to mi je često sasvim dovoljno, iako sam obremenjen megalomanskom potrebom da svi vole književnost. Možda sa mnom zaista nešto nije u redu. Možda sam usled nemogućnosti da prestanem da mislim postao prosvetni odmetnik, borac protiv Zakona simulirane stvarnosti.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)