Profili hrabrosti: izbor i posledice

Kriterijum ispravnog i pogrešnog, kao i odgovor na pitanje šta treba da činim, baš onako kako je svojevremeno videla Hana Arent, ne zavisi od navika i običaja koje delimo sa onima koji nas okružuju, ne zavisi ni od zakona nego od toga kako se odredimo prema samima sebi jer je življenje sa sobom više od svesnosti i više od samosvesti

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 08.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Čitav niz frustracija, ličnih i kolektivnih tragedija u nekim zahtevnim vremenima, može da stane u onaj svima nama poznati, izgovoreni ili neizgovoreni uzvik s ponešto fatalističkim prizvukom: nismo imali izbora, morali smo… Sticajem okolnosti, ovaj tekst pisan je 5. oktobra, dvadeset godina posle revolucionarnog prevrata iz 2000. Većina poznatih istorijskih, ali i metafizičkih iskustava svedoči o tome da se tokom prosečne ljudske egzistencije ekstremna iskustva i iskušenja, u koja svakako spada i življenje u diktaturi, događaju u jednom ograničenom vremenskom isečku koji bude, pa postane prošlost… Da su periodi u kojima je elementarni etički, profesionalni ili politički izbor opasnost koja je životno ugrožavajuća, zapravo, retki i neponovljivi.

Presudni

Džonu Kenediju je 1958. dodeljena Pulicerova nagrada za knjigu Profili hrabrosti, u kojoj je pisao o ljudima kojima se divio, američkim senatorima i guvernerima koji su svojim izborom i političkom hrabrošću odigrali presudnu ulogu u američkoj političkoj istoriji.

Bez obzira na kontekst i vreme, ona je i danas dragoceni vodič u prosuđivanju mehanizma izbora i posledica u kriznim istorijskim okolnostima.

Pred san i posle: Beograd, 5. oktobra 2000. g.

O admiralu Vladimiru Baroviću, koji je septembra 1991. odbio da izvrši naredbu Generalštaba tadašnje Jugoslovenske armije i s mora bombarduje gradove na primorju Hrvatske, a potom izvršio samoubistvo, pisala je tek nekolicina publicista i novinara. Izbor admirala Barovića bio je da ne izvrši agresiju nad zemljom koju je voleo i da ne ugrozi nijedan život, da, kako je napisao u oproštajnom pismu, ne učestvuje u uništavanju naroda koji ništa nije skrivio.

I o sudiji Nebojši Simeunoviću danas se malo zna. Sudija Simeunović, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, koji je odbio da, uprkos političkom ultimatumu režima Slobodana Miloševića, donese odluku koju nije smatrao pravičnom, nestao je 6. novembra 2000.

Ćutanje

Dvadeset godina kasnije u Srbiji se o onima koje je zaista moguće nazvati herojima uglavnom – ćuti. A oni koji i danas izborom rizikuju gotovo sve, začuđujuće brzo i lako, uglavnom nakon tabloidnih obrada, i sami postaju lako zaboravljeni.

Ipak, nevladina organizacija Crta danas je (5. oktobar) Aleksandru Obradoviću, uzbunjivaču iz Krušika, dodelila nagradu Hrabri glas, priznanje za građansku hrabrost i aktivizam. I upravo danas, 5. oktobra 2020. Aleksandar Obradović je jednostavnim rečima objasnio poreklo svoje hrabrosti i motivaciju koja se nalazi u temelju njegovog izbora: „Za dostojanstvo se bori, sloboda se osvaja i ne možemo očekivati da nam neko drugi to donese. Nadam se da sam svojim primerom pokazao da je građanska dužnost svakog pojedinca da ne odustaje, ne mrmlja samo sebi u bradu ili na društvenim mrežama već da se neprekidno bori ukoliko želimo da gradimo i živimo u nekom boljem društvu nego danas.”

Pre nekoliko dana pukovnik Vojske Srbije i jedan od načelnika Vojnomedicinske akademije dr Dane Brankov Nenadić odbio je da povuče potpis podrške apelu Ujedinjeni protiv kovida. Između ostalog, u svom pismu kaže: „Da li da mirno i bez potpisa i reči prihvatim da sve te junske laži nisu imale nikakve veze sa junskim obolelim i mrtvima, među kojima su, nažalost, neki meni dragi ljudi i kolege (…) Neću povući potpis zato što ja ne tražim ništa: ni slavu, ni hvalu, ni privilegije, ni načelničko mesto, tražim samo slobodu da govorim istinu i da razotkrivam laži, svestan da je moja odgovornost kao lekara u uslovima epidemije mnogo veća od odgovornosti ‘običnog čoveka’. Odgovornost traži razum i slobodu za prvi izbor, a za to je potrebna hrabrost. Da li sam bio uplašen kada sam potpisivao? Jesam. Da li bez straha ovo pišem? Ne. Da li bih i sutra ovo potpisao? Bih. Da li se kajem? Ne (…) Kada savlada strah, čovek lako promišlja svoju odgovornost i bira da li će biti svedok, saučesnik ili učesnik.”

Bezvoljni

U najnovijem intervjuu reditelj Goran Marković podseća da epilog aktuelnog režima i Vučićeve vlasti zavisi od nas: „Zavisi od toga da li među nama ima hrabrih i odlučnih, poput naših predaka u teškim trenucima, koje je ova nacija imala toliko puta. Ili su samo ostali bezvoljni robovi, nespremni da ulože makar delić svog jadnog života u pokušaju da ga osmisle”. Rekao je Goran Marković i da će zbog javno izrečenih stavova njemu „teško iko više dati da pravi filmove”.

„Trenutak je”, govorio je Igor Vuk Torbica, „krize i jedne otvorene rane društvene psihopatologije u kojem se sad nalazimo. Bilo bi pogrešno stajati sa strane i raspravljati o estetici dok brod tone. Zato, svejedno je čime pokušavate začepiti rupe kroz koje curi voda dok god to radite odgovorno. Potrebno je ukloniti mnogo veće razlike od onih estetskih u trenutku dok nas samo zajednička akcija može spasiti. Ako mene pitate, satira je nužnija no ikad. Ona ne obesmišljava problem, ona nas uči da je početak svakog rešavanja problema trenutak u kojem možemo da strah sklonimo po strani i da se nasmejemo u lice onome čemu idemo u susret.”

Ove jeseni napustila nas je i Isidora Žebeljan. U svom poslednjem intervjuu, na pitanje kako je videla poslednje demonstracije u Beogradu, rekla je: „Priroda je puna lepote i istinitosti i nedokučivo uravnotežena i slobodna, a mi smo joj okrenuli leđa i stidimo se te lepote i slobode (…) Ljudi se ne rađaju korumpirani. I uprkos tiraniji i svetlosti baklji, koje su osvetljavale svu nakaznost, atrofiju i ružnu starost vlasti i njenih trulih, tupih mehanizama, ovi mladi ljudi sanjaju o vrlini. I već je spao jedan katanac sa vrata zatvora.”

A Hana Arent je pisala: „Kad pomislim unazad na poslednje dve decenije od kraja Drugog svetskog rata, imam osećaj da su moralni problemi ležali u tami zato što su prikriveni nečim o čemu je zaista teško govoriti, sa čime je gotovo nemoguće izaći na kraj – samim užasom u svojoj goloj monstruoznosti. Kad smo prvi put bili suočeni s tim izgledalo je, ne samo meni nego i mnogim drugima, da to prevazilazi sve moralne kategorije, kao što očigledno razara sve pravne standarde. Možete to izraziti na mnogo načina. Ja obično kažem da se dogodilo nešto što ljudi ne mogu ni kazniti ni oprostiti (…) Ovo je prošlost koja je postajala sve gora kako su godine prolazile…”

Pad katanca

I možda je u temelju svakog starog i novog herojstva, svakog opasnog izbora upravo nemogućnost nekih Ličnosti da se u vremenima kada je ljudskost ta koja je iskušavana, ogluše o moralni imperativ, ličnu i profesionalnu etiku, integritet i dostojanstvo. Jer, kriterijum ispravnog i pogrešnog, kao i odgovor na pitanje šta treba da činim, baš onako kako je svojevremeno videla Hana Arent, zapravo ne zavisi od navika i običaja koje delimo sa onima koji nas okružuju, ne zavisi ni od zakona nego od toga kako se odredimo prema samima sebi jer je življenje sa sobom, uz punu svest o tome šta naši izbori čine ili ne čine drugim ljudima, više od svesnosti i više od samosvesti.

Prema najjednostavnijoj i najopštijoj definiciji, herojima se nazivaju hrabri ljudi koji spasavaju druge ljude i brane ih od zla. U teoriji i istoriji književnosti tipičan heroj epske pesme i tragedije je junak koji je „iznad ostalih ljudi”, koji ima snagu, hrabrost, izdržljivost i mudrost koja je veća nego kod drugih ljudi i koji ima „snažnija osećanja”. Međutim, ono što što takva herojska ličnost čini podložno je društvenim zakonima i normama i zbog toga njegova borba često završava stradanjem. Heroji, ljudi koji su snagom svog izbora pomerili granice hrabrosti, ne zaslužuju da budu zaboravljeni čak i u društvima koja lako i brzo zaboravljaju.

Tog 5. oktobra 2000. godine zapamtila sam svaki sekund, minut, pogled i korak, baš kao što pamtim i svaki dan koji se, proveden u drugoj diktaturi, u svojoj monolitnoj surovosti, uskraćenosti ili praznini multiplicirao sada već više od osam puta po dvanaest meseci. I najbolji su bili upravo oni dani u kojima su misli i utisci o posebnim savremenicima, profilima hrabrosti i različitim vrstama njihovog otpora bili u isti mah živa i proživljena, rezimirajuća sećanja u večernjim satima, neposredno pred san.

Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin

One Comment to: Profili hrabrosti: izbor i posledice

  1. Avatar

    Buntovnik bez razloga (Rebel Without a Cause), 1955

    16 oktobra, 2020

    Director: Nicholas Ray
    Play: James Dean, Natalie Wood, Sal Mineo, Jim Backus
    Drama (USA)

    First Day
    https://www.youtube.com/watch?v=hpgFyNNBMGM
    Planetarium
    https://www.youtube.com/watch?v=TIMmdsU9n5o
    Buntovnik bez razloga (film sa prevodom) 1:50:55
    https://ok.ru/video/652070947421

    Preparing for the Chicken Run
    https://www.youtube.com/watch?v=sDFnYvKl1LU
    The Chicken Run
    https://www.youtube.com/watch?v=BGtEp7zFdrc
    I Got The Bullets! Scene (10/10) | Movieclips
    https://www.youtube.com/watch?v=Uk1MJFwGMjI

    Zeitgeist
    Svaka priča o buntovništvu je različita.
    Duh vremena čini ih ovakvim, onakvim ili nikakvim.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)