Označeni

Onima koji nisu zaboravili julske proteste, a sami nisu bili žrtve direktne policijske torture, u sećanju su ostale makar dve slike. Prva: onesvešćeni mladić koji leži na kolovozu Bulevara kralja Aleksandra i koga redom, u prolazu, šutiraju i udaraju pripadnici policije, nakon čega ga, ne pitajući se o njegovom stanju, ostavljaju da leži na trotoaru. Druga: prebijanje autističnog dečaka u centru Novog Sada, koji je skinut sa bicikla i divljački udaran

Objavljeno 16.07.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Svake godine sve je manje prijatelja i srodnika koji se javljaju, reaguju na naše objave (posebno one političke sadržine) na društvenim mrežama i, ukoliko uopšte preostalim vitalnim natrunama čiste savesti razmišljaju o nama, čine to u nekoj vrsti lake nelagode koju bi i sami najradije zaboravili. Poznat osećaj? Sigurna sam da nekolicini mojih stvarnih i virtuelnih prijatelja – jeste. Reč je o sudbini označenih. I tu, makar na fenomenološkom nivou, ne bi trebalo ništa da bude neobično i čudno.

Jer, u Srbiji su poslednjih godina s posebnom preciznošću i intenzitetom označavani protivnici autokratskog režima. I bez obzira na to koliko se međusobno razlikovali, bez obzira na podvrste i varijacije njihovih vrednosnih i političkih stavova, ovo egzistiranje u označenosti postalo je zajednički imenitelj njihove identifikacije. Zapravo, u Srbiji se već deset godina delimo na protagoniste i saradnike režima, ravnodušne i – označene.

Tortura

Samo označavanje uvek prethodi nečem mnogo opasnijem – torturi (u svim mogućim oblicima). Jedan od najneprolaznijih ljudskih strahova je strah od torture koja traje, a posledica je nekog učinjenog ili neučinjenog dela, krivice ili njenog potpunog odsustva. I u jednom i u drugom slučaju, sa krivicom ili bez nje, tortura je uvek očekivani nastavak označavanja.

Opšte definicije upućuju kako na sinonime pojma – mučenje ili zlostavljanje – tako i na vrlo jasne semantičke okvire. Naime, kada govorimo o torturi, mučenju ili zlostavljanju uvek mislimo na postupanje „učinjeno s namerom da se nekoj osobi nanese bol, teška fizička patnja ili teška psihička patnja u cilju dobijanja obaveštenja, priznanja ili kažnjavanja za delo za koja je ta osoba osumnjičena”, ali može se primenjivati i u cilju vršenja pritiska ili zastrašivanja kojima je u osnovi uvek neki oblik diskriminacije. Definicije upućuju i na činjenicu da je tortura uvek svestan i nameran čin, da je mogu vršiti pojedinci, grupe i države i da su je vršili od antičkih vremena do danas, a da ona može trajati kraće ili duže, od nekoliko minuta do nekoliko dana, meseci, godina.

Godinu dana dana nakon julskih protesta u Srbiji se o primeni policijske torture nad građanima govori vrlo malo, u nekolicini slobodnih medija. I o njoj govore uglavnom oni isti, iz redova označenih. Beogradski centar za ljudska prava ovih dana je javnosti predstavio izveštaj istrage slučajeva policijskog zlostavljana na julskim građanskim protestima 2020. Iz Centra smo dobili informaciju da su podneli 32 krivične prijave protiv više od 70 policijskih službenika i isto toliko inicijativa i pritužbi Zaštitniku građana radi vođenja kontrolnih postupaka nad radom MUP-a. Njihov izveštaj, kako navodi novinarka Milijana Rogač, ukazuje na niz propusta u radu institucija, ali „pre svega na jedan začaran krug i zaveru ćutanja”.

Jedan od zaključaka Danila Ćurčića iz Inicijative A11, tokom predstavljanja izveštaja, bio je da oni ne očekuju ništa osim protoka vremena i pokretanja pitanja odgovornosti Republike Srbije zbog toga što nije zaštitila svoje građane. Predsednik je, međutim, povodom godišnjice protesta u Beogradu izjavio da su licemerni oni koji policiju optužuju za brutalnost i da je „najveća žrtva tih nereda bio policajac”.

Slike

Onima koji nisu zaboravili julske proteste, a sami nisu bili žrtve direktne policijske torture, u sećanju su ostale makar dve slike. Prva: onesvešćeni mladić koji leži na kolovozu Bulevara kralja Aleksandra i koga redom, u prolazu, šutiraju i udaraju pripadnici policije, nakon čega ga, ne pitajući se o njegovom stanju, ostavljaju da leži na trotoaru. Druga: prebijanje autističnog dečaka u centru Novog Sada, koji je skinut sa bicikla i divljački udaran.

Jedan od pretučenih građana Miloš Milosavljević podelio je s nama svoja sećanja: „Pendreci, cokule, tukli su me čime su stigli. Povrede su dokumentovane, očekujem samo odgovor institucija… Civilna lica su me uvukla u Skupštinu… Terali su ljude da kleče, bilo je mnogo dece koja su se žalila i rekla da su maloletna, tražili su neka prava, ali su samo dobili još više batina. Glava mi je nedeljama bila zavijena, fizički sam se oporavio, a psihički… Ne znam. Nisam siguran koliko uopšte možemo svi da se oporavimo od svega toga.” Gotovo identično iskustvo imao je i student Fakulteta političkih nauka Dušan Trifunović: „Ja sam uzoran građanin, nikada nisam imao probleme sa zakonom niti sam privođen. Izašao sam na ulicu i zbog nelegitimnih izbora i zbog zatvaranja, policijskog časa. Dobio sam pendrek i udarac u glavu na Terazijama… Kada sam pao šutirali su me i udarali po leđima, a i suzavac su bacili u blizini… Dosad nisam dobio poziv iz tužilaštva, sve moje povrede su dokumentovane.”

Prepoznatljiva odlika autokratskih režima jeste upravo kontinuirano „držanje” javnosti u relaciji označavanje – pretnja terorom – teror (psihološki, ekonomski, politički, fizički). Ovo trojstvo u autokratijama postaje, s malim karakterističnim razlikama, ne samo princip vladavine već i način njenog održavanja. Oni koji su bili žrtve policijskog terora tokom julskih demonstracija u Srbiji očigledno su prošli sve tri faze, međutim, u desetoj godini trajanja režima sasvim je jasno da su svi građani koji u javnosti eksponiraju svoje antirežimske stavove, bilo da je reč o stranačkim, nevladinim i građanskim aktivistima ili nezavisnim intelektualcima, sebe prepoznali (zasad) makar „samo” kao označene.

To dalje znači da su im ukinute sve one egzistencijalne šanse koje su date saradnicima i ravnodušnima, to najčešće znači – a proporcionalno vrsti i intenzitetu njihovog opozicionog angažmana – da su im, po svoj prilici, praćene komunikacije, da su im ukinuti svi prostori za javno delovanje, uključujući i režimske medije, koji su za njih gotovo hermetično zatvoreni.

Prinuda i pretnje

O strahovladi i vladavini prinudom i zastrašivanjem pisao je još sredinom osamdesetih Vojin Dimitrijević – budući da je gola prinuda neekonomična i da uništava svoj objekat, u svim stabilnijim društvenim sistemima preovlađuje težnja da se vlada uz pristanak ili toleranciju velike većine stanovništva, a nasilje se stavlja u izgled kao konačna mera. Međutim, ovo „saglašavanje i mirenje” u sistemima koji nisu stabilni postiže se metodom pretnji i zastrašivanja. „Pretnja je”, pisao je Dimitrijević, „stavljanje u izgled zla po onoga koji se ne ponaša onako kako pretilac od njega očekuje. (…) Da bi pretnja bila efikasna, nije nužno da se ovakve sankcije često izvršavaju. Štaviše, bar teorijski, ne treba uopšte da se izvršavaju, ali mora da postoji uverenje u izvesnost njihove primene. Ovo uverenje deluje zastrašujuće na potencijalne prestupnike, tj. kršioce postavljenih normi; očekuje se da će ih tako odvratiti od zabranjenog ponašanja”.

Činjenica je da su nakon policijskih akcija tokom julskih protesta građani postali tiši. Pa iako je još nemoguće porediti strahovlade u nesumnjivo totalitarnim sistemima i sofisticirani amalgam označavanja, nekih oblika terora i izazivanja straha kao usavršavani metod aktuelnog režima u Srbiji, čini se kao da kratkoročni efekat nije izostao. Međutim, bez obzira na izvesne efekte koje postiže, po svemu što znamo o vladavini strahom, u onoj meri u kojoj su joj prepoznatljivi mehanizmi, izvestan joj je i – kraj.

Ovih dana grupa mladih aktivista Stranke slobode i pravde iz Novog Sada pokušala je da, postavljanjem četrdesetmetarskog transparenta s natpisom „Vučić is a dictator” na Petrovaradinskom mostu tokom održavanja Exita obeleži godišnjicu julskih protesta. Policija ih je sprečila da transparent razviju do kraja, ali poruka koju su poslali građanima bila je nedvosmislena. I dalje postoje oni koji se ne plaše.

Tekst je preuzet iz Novog Magazina

Ostavi komentar

  • (not be published)