Srbija je, na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju, zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke, već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči sa neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala. Ne bude li Dinova mantra u roku od juče postala praksa (no nipošto u ovoj lajt-radikalnoj varijaciji), na ovim teritorijama koje bezuspešno pokušavamo da definišemo kao republiku, u roku od tri generacije – ili pet, sasvim je svejedno, za protok vremena to je tek tren – živeće neki drugi ljudi. Time bi se u i društvenim odnosima potvrdila teorija evolucije u razmeri jedan kroz jedan – društveni organizmi koji nisu sposobni da se prilagode novonastalim okolnostima nemaju izgleda ne samo da se razvijaju, oni nemaju šansi da opstanu. I to je sasvim fer: za sopstveni nestanak neće nam biti kriv niko drugi do mi sami.
Mi kao da volimo da smo spori, lenji, glupi, bahati i prljavi, a da onda te očigledne mane proglašavamo za specifične vrline koje drugi ne razumeju, ne vide, na kojima nam taj fićfirasti i za prave vrednosti neuk svet zavidi, a zbog čega se mi osećamo tako posebnima. Kada na to dodamo apsolutnu nezainteresovanost za sutrašnjicu, rezon „nek ide život”, koji je odneo više života od svih ratova, i fatalistički kismet beznađa, koji je koštao više od bilo kog bombardovanja, eto preduslova za autodestrukciju. Vesela balkanska raspojasanost jeste rodno mesto protivniku neshvatljivih košarkaških improvizacija, ali je generički, strukturalno, nesklona praktičnosti i redu, što dalje ima posledicu da iz kolektivne svesti briše i ono malo predstave o tome čemu i kome služi država, koja je uloga institucija i šta je to vladavina prava. Kultura žrtvovanja, epskog pesništva i guslarske tradicije, vajkanja i naricanja, kukanja i kukumavkanja, perverznog uživanja u gubitništvu i u nekoj iskonskoj nepravdi koju ostatak sveta okupljen u globalnoj i vekovnoj zaveri sprovodi protiv naše Srbijice, ni na obzorju nije počela da ustupa mentalni i emotivni prostor kulturi erosa.
Uz to, nenaučena krvavom lekcijom raspada Jugoslavije, u ratu koji je osmišljen u zvaničnom Beogradu, Srbija nastavlja sebe da uništava, istrajno i strasno, kao što je to pokušala da uradi sa sada okolnim državama u kojima žive istim jezikom govoreći saplemenici. Ti drugi su od nas i otišli jer nisu želeli više da trpe da im radimo ono što i dalje radimo sebi. Rastanak je plaćen stotinama hiljada izgubljenih glava na svim stranama i milionima unesrećenih na različite načine, pa će se ova zemlja decenijama oporavljati od pustoši koju je iza sebe ostavio zločinački režim Milošević–Marković. U našoj postkonfliktnoj sredini, kao simbolični znak treba da tumačimo to što je kultura ljudskih prava ušla kao predmet na Fakultet političkih nauka; možda ćemo u budućnosti biti nežniji jedni prema drugima, iako preobražaj iz ove kulture bezosećajnosti u kulturu empatije još nije ni počeo.
Glavni problem Srbije zato nije personalne prirode, mada je nenasilno uklanjanje kartela novopečenog fana Srbadiji toliko strane protestantske etike i uspešnosti koja iz nje proizilazi, i njegovog brata, poznatog po tome što ne čuva lična dokumenta kao ostali uzorni građani, potreban, ali ne i dovoljan uslov za prosperitet. Naš problem je daleko veći od jednog megalomaničnog, srebroljubivog, slavohlepnog i egoističnog čoveka, koji svojim nastupom želi da ostavi utisak i opseni prostotu pretežnog dela našeg dobrodušnog ali lakovernog naroda; a u stvari je tako komičan: on je poput montipajtonovskog paranoičnog generala koji neprestano miriše svoj pazuh, taj veliki baja koji se igra dugmićima nuklearnih raketa u suštini je nesiguran strašljivko, lomljivog ega, neko kome su klinci u školi lupali čvrge, čiji vreli otisci još uvek peku teme; pa će on sada, kad je došao na poziciju, „da nam pokaže”. Naš problem je daleko ozbiljniji i suštastvene je prirode: ovde se politička kultura svodi na pitanje „Ko sada hapsi?” Čiji su panduri?
Nije problem ni u onome što sebe naziva Srpska napredna stranka, u javnosti se tako predstavlja i spolja na to liči, mada je najobičnija interesna grupa čiji su viđeniji članovi osetili priliku da u nikad završenoj tranziciji ni od čega naprave milione, a sitni šrafovi da ućare neku hasnu dok još ima šta da se ogrebe sa dna šerpe. Cela ta skupina udruženih u zajednički zločinački poduhvat uništavanja društva u Srbiji urušiće se iznutra kao kula od peska čim unutrašnji sukobi postanu nepremostivi. Problem je što su ulizištvo i udvorištvo, poltronstvo i podguzništvo odavno prestali da budu tek elementi (i političkog) folklora, i što te, za ovo obrnuto vreme i za ove loše vaspitane ljude, korisne sposobnosti dobijaju obrise kulture. Kultura ketmana, iako daleko starija od Miloševe reciklažne upotrebe pojma, dostiže svoje zvezdane trenutke, naspram kojih su njeni pojavni oblici u realnom socijalizmu bili tek lagana dečja igra.
Ima li ova zajednica ikakve nade ili je svetlo u balkanskoj krčmi zauvek ugašeno? Ko će izvesti preobražaj iz podanika u građanina? Imamo li mi kreativnu ljudsku supstancu koja ovaj poduhvat biblijskih razmera može da realizuje? Ili će ova zemlja, nakon što je napuste svi mladi i obrazovani, zaista postati zemlja baba, botova i bolida? „Proći će njihovo”, ali prolazi i svih nas. „Najtamnija mesta u paklu rezervisana su za one koji ostaju neutralni u vremenima moralnih kriza”, ali nismo li svi u svojevrsnom paklu? Drugim rečima: „Vreme je da zauzmeš stav”: buđenje ili večni san.
Objavljeno u beogradskom nedeljniku Novi magazin, u broju 340, od 2. novembra 2014. godine, na 62. strani
