Kažu, sve je pod kontrolom. Epidemiološki, kulturološki, ekonomski, politički… Ova čudesna projekcija realnosti obuhvata, međutim, slike prebukiranih bolnica i iznurenog medicinskog osoblja, seriju ubistava po gradovima Srbije, krađe i izvršitelje, stigmatizacije i linčovanja u medijima… U danu u kojem pišem tekst broj hospitalizovanih građana, prema zvaničnim podacima, zloslutno prerasta bolničke kapacitete. Čini se da atmosfera iz sata u sat postaje sve gušća i teško je predvideti rasplet. Pouzdan je samo osećaj koji nas sve zajedno locira u imaginarnostvarni poredak, negde između Orvelove Životinjske farme i Rozmarine bebe Romana Polanskog. A u osnovi ovog raspolućenog doživljaja stvarnosti sasvim izvesno je – propaganda.
Jednoglasje mase
Nakon što ga je, 1622. godine, Papa Grgur XV prvi put upotrebio prilikom osnivanja Congregatio de Propaganda Fide, posebnog tela Katoličke crkve, pojam propagande se vezuje za širenje verskih, ali i političkih ubeđenja. Pored toga, kao posebno indikativnu Breton navodi i definiciju Sergeja Čakotina u delu Nasilje nad masom uz pomoć političke propagande, kojim se eksplicira mogućnost postojanja „pravedne” propagande kojom bi se osnaživala demokratska opcija.
Savremenije definicije pojma upućuju na složenost propagandne tehnike kojom se vrši najpre simplifikacija, i to personifikovanjem jedinstvenog neprijatelja, a potom i hiperbolizacija (izobličavanje činjenica preuveličavanjem), orkestracija (ponavljanje ovako pojednostavljenih i izobličenih činjenica), transfuzija (prilagođavanje različitoj publici) i infekcija (kojom se postiže jednoglasje). Ovako definisan pojam propagande upućuje na činjenicu da je propagandno ubeđivanje po svojoj prirodi suprotstavljeno čistoj prinudi, kao i da je uslov njenog postojanja mogućnost izbora između više učenja ili doktrina s kojima je suočena ciljna grupa. Krajnji cilj propagande, naime, uvek je vezan za to da recipijenti poveruju u slobodu sopstvenog izbora.
Budući da se upotreba i efikasnost propagande najčešće objašnjavaju postojanjem i pokretanjem gomila/masa i nadređenog kolektivnog principa koji po svojoj prirodi upućuje na isto tako neizbežnu iracionalnost, preterano obrazovana ili kritička javnost predstavlja ozbiljan izazov opredmećenju manipulatorskih težnji, pa su od dvadesetog veka i tehnike manipulacije sve sofisticiranije i suptilnije. Iako, dakle, manipulacija predstavlja komunikaciju prinudom, ono što je njena konstanta jeste slanje određene poruke s ciljem da, pod iluzijom slobodnog izbora, promeni gledište slušaoca.
Najsofisticiranije tehnike kojima se manipulacija vrši tipološki je moguće diferencirati na afektivne (tehnike kojima se oblikovanom porukom deluje prevashodno na osećanja) i kognitivne (tehnike kojima se utiče na suštinu poruke, na njenu unutrašnju strukturu i njen saznajni deo). Tehnike kojima se deluje na afekte predisponirane su na izazivanje i podsticanje osećajnosti (osećaji ushićenja, straha, ugroženosti, privlačenja), dok su tehnike koje deluju na unutrašnju strukturu poruke predisponirane na tendenciozna „kadriranja”, na izobličavanje stvarnosti, amalgamisanje i obmane u percepciji i rasuđivanju.
U kontekstu promišljanja manipulacije i simulacije kao primarnih konstituenata ideološkog govora kulture Bretonova analiza afektivnih i kognitivnih tehnika čini nam se posebno indikativnom i primenljivom. Prema Bretonovom uvidu, delatna su dva vida afektivne manipulacije (kao, dakle, tehnike kojom se primarno utiče na osećajnost): prvi se odnosi na pozivanje na osećanja koja se žele isprovocirati, ali i na adekvatno mišljenje koje na prvi pogled ne mora da bude kompatibilno i usaglašeno sa afektima; drugi, kojim se proizvodi „učinak stapanja”. U tehnike poziva na osećanja spadaju i različite tehnike zavođenja, kao npr. zavođenje demagogijom, zavođenje stilom, ali i manipulacija jasnoćom (govora ili poruke), estetizacija poruke, emaniranje straha i autoriteta, kao i kreiranje amalgama, specijalnih afektivnih spojeva kojima se afektivni naboj spoljašnih elemenata poruke prenosi na samo mišljenje.
Ponavljači
Metode ovakvog načina manipulativnog modelovanja bliske su tehnikama uslovljavanja i hipnoze. Kao središnje sredstvo manipulacije ovde se ukazuje mehanizam ponavljanja, posebno delotvoran usled činjenica da se upravo ponavljanjem stvara utisak da se ponavljano ne dovodi u pitanje, da čak i ono što je neargumentovano, neracionalno i neosnovano (te kao takvo problematičnog istinitonosnog potencijala) usled ponavljanja postaje najpre poznato, potom prihvatljivo i najzad „prirodno”, kao nešto što je već ranije potvrđeno i dokazano. Učinkovitost metoda ponavljanja zasnovana je kako na uslovljavanju tako i na istovremenom izazivanju „duhovnog zamora” kao stanja smanjenog otpora, povoljnog za modelovanje i pokoravanje intenciji manipulatora. U praksi političkih kampanja ovo je možda najdelotvorniji, ali i najjednostavniji (svakako najfrekventniji i najlegitimniji) metod manipulacije percepcijom primaoca poruka. Posledica ovako izazvanog „duhovnog zamora” je gubljenje kritičke svesti, ali i jedan daleko sofisticiraniji i za manipulatora svakako dragoceniji rezultat: uverenost da je kritička svest kod prethodnih primalaca već odigrala svoju kritičko-selektivnu funkciju i da „usled tolikog ponavljanja poruka mora imati opravdanja”.
Iako su mogućnosti afektivne manipulacije velike, Breton upozorava i na ništa manju delotvornost manipulisanja saznajnim sadržajem poruke. Ovaj, kognitivni način manipulisanja vrši se dvojako – putem manipulatorskog kadriranja (manipulacija podrazumeva korišćenje elemenata dobro poznatih sagovorniku, ali raspoređenih tako da se poništi svaki otpor u recepciji) i putem amalgamisanja (manipulacija podrazumeva da se predloženim činjenicama pridružuje ubedljiv dodatni elemenat). Breton razlikuje tri oblika manipulatorskog kadriranja, za nas posebno indikativnih u kontekstu posmatranja medijske manipulacije i manipulacije umetnošću. tj. umetničkom i kulturnom produkcijom: „Ili se na neki način istina preobražava u laž i obrnuto, ili se činjenice preokreću tako da se stvarnost svesno izobličava, ili se deo činjenica maskira tako da posledice prihvatanja predloženog rasporeda ostanu skrivene”.
Amalgami
Metodološki bliska, ali ne i identična kadriranju je i tehnika kognitivnog spoja, amalgama. Uspešno kreiran amalgam može da omogući da neke ideje, pojave ili ličnosti prihvatimo nakon što smo ih povezali s verbalnim označiteljima koje smatramo „dobrim” i „ispravnim” (sloboda, demokratija, pravda…) i obrnuto. Kao izraziti primer manipulacije uz pomoć kognitivnog amalgama Breton navodi specifičan oblik – ksenofobični amalgam, koji rado i često koriste pripadnici krajnje desnice. Reč je o izuzetno moćnom amalgamu, tako duboko ukorenjenom u modernu kulturu da u njoj često dominira uprkos demokratskom opredeljenju i orijentaciji. Ksenofobični amalgam počiva na semantičko-kauzalnom spoju prisustva stranaca na nekom nacionalnom tlu i problemima koji su evidentni u savremenim društvima.
Ovaj amalgam je i danas aktuelan, adaptabilan na kontekste i prilike, sa izuzetno heterogenim pojavnim oblicima: „Nekada su to ‘imigranti’, nekad ‘imigracija’ ili ‘Arapi’ ili ‘Jevreji’, a ponekad i ‘Amerikanci’. Uglavnom, uvek je reč o ‘strancima’. Struktura poruke uvek je ista i zastrašujuće jednostavna. Najpre se uočava problem na koji je javno mnjenje, ili bar deo javnog mnjenja posebno osetljiv: delinkvencija, nezaposlenost, male plate, zatvaranje preduzeća, nemoć politika, promena sistema vrednosti, epidemije, bolesti i slično. Zatim se sastavlja poruka u kojoj se ti problemi povezuju sa prisustvom stranaca”.
Efekti manipulacije uvek su podrivajući za temelje ljudskog dostojanstva: „Manipulacija čoveku oduzima njegovu suštinu. Ona od njega čini tuđu igračku. Ona podmuklo razara njegovu svest da bi je zamenila drugom, koja više ne liči na njega.”
I zaista, teško je ne posustati. Jer, jezik im je kreiran upravo prema Orvelovoj anticipaciji „tako da laži zvuče iskreno, a ubistva poštovano”. A istina je ipak jednostavna – kontra propagandi. Teško je, moguće je i neophodno je. Odupreti se…
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi Magazin
