Duh iz boce: prisutnost u odsutnosti

Ono što od psihološki organizovane gomile čini moćnu masu spremnu na akciju, i kao takvu delotvornu, jeste disperzija ideja i osećanja kojom gomila postaje kolektivni medij za generisanje, provođenje i prenošenje ideja i emocija, s krajnjom svrhom koja je uvek kompatibilna intenciji centara moći kao distributera manipulacije

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 08.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Gde su, zaista, granice ponižavanja kao ciljanog amputiranja prava na mišljenje u ime raspirivanja masovnih iracionalnih reakcija i besova? Za onog koji ponižava granica ne postoji jer je u temeljima sklonosti i volje za ponižavanjem uvek patološki impuls, čak i onda kada je naizgled sasvim utilitaran, čak i uprkos činjenici da su motivacijski spektri političkih inženjeringa najčešće zbunjujuće različiti.

Poslednji danji 2019. i prvi dani 2020. začinjeni su novim i potencijalno eksplozivno eskalirajućim „događanjem naroda” na ulicama crnogorskih i srpskih gradova. Čak i oni koji nemaju potrebu ili ambiciju da stvarnost uobličavaju teorijskim eksplikacijama, verovatno su baš ovih dana u sećanje prizivali često citirane i tumačene definicije Umberta Eka, kojim u deset tačaka objašnjava zlo fašizma. Oni upućeniji znaće da je ovog puta reč o drugoj (iracionalizam je zavisan od kulta akcije zbog akcije), četvrtoj (fašizam je nastao iz individualne ili socijalne frustracije), petoj (ljudima koji osećaju da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet fašizam kao jedinu privilegiju dodeljuje da su rođeni u istoj zemlji), sedmoj (u fašizmu ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe) i devetoj (fašizam se temelji na selektivnom, kvalitativnom populizmu).

Zrela faza režima

Kada prepoznavanje teorijskih postavki postane olakšano događanjima u realnosti, to obično znači da je režim u zreloj, završnoj fazi svog životnog ciklusa. Nakon sedam neprikosnovenih godina na vlasti i režim Aleksandra Vučića, zajedno sa svojim taocima, građanima Srbije, suočava se s neminovnošću ulaska u tu poslednju fazu, u kojoj se iščekuje još jedino rasplet jer je sve drugo i poznato i jasno iako se, paradoksalno, čini do nesaznatljivosti komplikovanim.

Pritisnut aferama, s jedne strane, šizoidnom spoljnom politikom, sa druge, i socijalnim beznađem, siromaštvom i buntom, s treće strane, svoje poslednje pribežište nalazi u povratku starim, oprobanim matricama o svenacionalnom jedinstvu, jedinstvenim teritorijama, ugroženom narodnom telu, pseudopatriotizmu i provociranju masovnih reakcija na situaciju nove-stare gotovo arhetipske „ugroženosti”.

Nije, dakle, teško prepoznati da se baš kao u Ekovoj anamnezi insistira na uspehu akcije kao takve, poželjno pre svakog mišljenja ili sasvim lišeno svakog mišljenja. Režimska manipulacija namenjena je, pre svega, frustriranim delovima društva, onima koji trpe ekonomsku propast i političko i egzistencijalno poniženje. Građanima su otete ne samo institucije već i njihov „vlastiti socijalni identitet”, koji je zamenjen isključivo privilegijom pripadnosti jednoj stranci koja je postala država u državi.

Ili jednoj naciji, koja do svog identiteta dolazi samo preko svojih neprijatelja.

Eko precizno vidi da je u korenima fašističke psihologije i opsesija zaverom, uglavnom međunarodnom: sledbenici se moraju osećati opkoljenima, a zaveri (koja uvek može doći i iznutra) „najlakše je doskočiti pozivom na mržnju prema strancima”. Kada je reč o Srbiji, ova odrednica „stranci” i „neprijatelji” menja se po potrebi, u fazama i ciklusima.

Život u Srbiji pretvorio se u život za borbu i u večitom nesmirenom vojevanju, u iščekivanju odlučujuće bitke koja bi najzad trebalo da uspostavi bezbednost i mir i svim građanima konačno donese razrešenje kao krajnju lišenost svakog kritičkog preispitivanja i uronjenost u svetove privatnosti ili biznisa, u kojima vladaju red, rad, disciplina i blagostanje. Takvo konačno rešenje pominje i Eko, ono, naime, ili upravo takvo konačno rešenje „implicira iznova jedno razdoblje mira, novo zlatno doba, što protivreči načelu neprestanog rata”. U međuvremenu, budućnost kao projekcija, dakle, „budućnost televizijskog i internet populizma, u kojem se emocionalna reakcija odabrane grupe građana prihvata kao glas naroda”, postala je naša sadašnjost.

U takvim režimima ‘Narod’ je uvek usaglašeno monolitni nosilac kolektivne volje, ali je tumač te jedinstvene volje uvek ‘Vođa’. Paradoksalno, kolektivna volja kao volja građana time se ukida jer, budući da gube „svoju delegiranu moć, građani više ne deluju, oni se pozivaju samo onda kada treba odigrati ulogu naroda”.

Ciljano ponižavanje

Novogodišnji spot predsednika Vučića, koji se kao čudo javlja grupi mladih, očigledno zadovoljnih i poletnih sledbenika, obećavajući i garantujući da „vreme čuda” u Srbiji tek počinje, po banalnosti svoje propagandne tehnike i misije verovatno je jedan od najmarkantnijih primera ciljanog ponižavanja preostalog dela mislećih, neposlušnih i neprilagođenih. Vođa je, nakon sedam godina vlasti, sveprisutan, čak i tamo gde mu je nemoguće da fizički obeleži teren – na megalomanskim portretima i na naizgled nedužnim pučkim zabavama. Tako će, uz spomenuti novogodišnji, ostati upamćen i kratki video-zapis u kojoj grupa zadovoljnih i odanih, tokom pretpraznične gozbe, povede kolo na čijem je čelu ogromni ikonoliko izobraženi Vučić, predano nošen sigurnom rukom nevidljivog i depersonalizovanog kolovođe.

Foto: espreso.rs

Ipak, njegovo prisustvo u odsutnosti najintenzivnije je svakako bilo u scenama „protesta” navijačkih hordi u Beogradu, koje nošene starim i poznatim zanosima pokušavaju da spale zastavu susedne države, koju od milošte višedecenijski uporno nazivaju „drugim okom u glavi”. Uzurpatorski i autokratski rukopisi, međutim, svuda su i oduvek bili veoma slični i prepoznatljivi, nakon izvesnog vremena, makar to vreme trajalo decenijama.

I da se opet vratimo teorijskim objašnjenjima. U ovom slučaju reč je bila o „organizovanoj gomili”, kako ju je svojevremeno nazvao Gistav le Bon. Kao karakteristike organizovane ili psihološke gomile Le Bon navodi: inferiornost, nesvesnost, gubitak individualnosti, nerazboritost, spremnost na akciju, impulsivnost, žestinu i preteranost, nasilništvo i destruktivnost, neodgovornost, netolerantnost, konzervativnost, ali i autoritarnost, podložnost spoljnim uticajima, lakovernost, zaraznost ideja i osećaja, moć, vođstvo, herojstvo, osvetoljubivost i nepostojanost.

Kako piše Vukašin Pavlović, psihološke ili organizovane gomile su naglašeno i predimenzionirano podložne impulsima i sugestijama koje dolaze od centara moći, a kojima je primarni cilj manipulacija. Ovi impulsi ili manipulativni nalozi za gomile su nepobitno imperativni čak i u slučajevima kada „protivreče nekim ličnim interesima pripadnika gomile, uključujući i interes samoodržanja”. Podesnost za manipulaciju bila bi praktično neizvodljiva bez još jedne karakteristične osobine gomile koja upućuje na njenu sklonost ka iluziji, kao lakovernom prihvatanju neproverljivih stavova. Međutim, ono što od psihološki organizovane gomile čini moćnu masu spremnu na akciju, i kao takvu delotvornu, jeste disperzija ideja i osećanja kojom gomila postaje kolektivni medij za generisanje, provođenje i prenošenje ideja i emocija s krajnjom svrhom koja je uvek kompatibilna intenciji centara moći kao distributera manipulacije.

Ono što manipulativne strategije čini uspešnim i delotvornim jeste način na koji gomila misli, a ona, prema Le Bonovoj analizi, misli u slikama, tj. percipira samo pojednostavljene, svedene i pristupačne ideje i informacije, što svedoči o odsustvu kritičkog mišljenja, s jedne strane, ali i o njenoj spremnosti da se prepusti zavodljivom govoru vođe, sa druge strane. Ili, kako to formuliše Le Bon, ko poznaje veštinu impresioniranja gomila, poznaje i umeće kako se njima vlada. A njima se vlada najčešće harizmatskim zavođenjem „iluzijama” i „uticajem na maštu”.

U sve komplikovanijoj priči, i u Srbiji i u Crnoj Gori, jedina izvesnost je manipulacija kolektivnim emocijama i strahovima. Duh iz boce je pušten. Međutim, kako tvrde Nansi i Laku Labart, mit je oduvek bio mit nekog događaja, a „društva koja su živela u mitu i od mita živela su u dimenziji izvesne konstitutivne događajnosti jer tamo gde se traži mit upravo je događaj ono što se želi”. Pitanje mogućnosti da se, kao što to imamo u iskustvu, fabrikovanje mitova i događaja otmu kontroli ostaje uznemiravajuće otvoreno. Dok čekamo da se duh vrati u bocu iz koje je, poput provociranog hemijskog eksperimenta, šišteći i pod pritiskom, izašao, nadajmo se da se svi zajedno nećemo probuditi u prošlom vremenu i nekom novom ciklusu prekrajanja granica i ratnih igara.

Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)