Poreklo ravnodušnosti

Teorijski gledano, kreiranje kulture straha je, gotovo bez izuzetka, delotvoran koncept koji podrazumeva da centri moći vešto i namerno koriste jednu od osnovnih ljudskih emocija zarad osnaživanja ili povećanja uticaja i kontrole nad nekim društvenim grupama

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 19.12.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Perverznom nadom da se zlo uvek dešava nekom drugom počinje svaki fašizam. Ako bismo Kišovu sintagmu „konceptualni logor” pokušali da primenimo kao definiciju koja objašnjava osećanja svesnijih građana u Srbiji danas, odmah za njom išla bi i slika hijerarhije u kojoj bi se mogli naći: inspiratori, nevidljivi upravljači, vidljivi zapovednici, mučitelji eksperimentatori, revnosni oficiri nižeg reda, upravitelji baraka, otupeli i ravnodušni saradnici regrutovani iz reda logoraša i, najzad, oni koji trpe. U poslednjoj kategoriji se, uprkos svemu, nađu i oni koje zovemo herojima. U literaturi i filmovima to su oni koji najčešće prežive, da bi jednom, kada sve prođe – svedočili.

Zbunjeni, sluđeni, uplašeni ili prosto lukrativni među nama su svakodnevno oni „neutralni” i apatični, utonuli u gustu i neprozirnu magmu ćutanja. Među njima su, da sve bude bolnije, naši dojučerašnji prijatelji, nama nekada bliski ljudi, možda i članovi naših porodica. Odnos između slabosti i snaga, kao u nekoj obimnoj swot analizi, čini se trajno poremećenim. Jer, (a tu je i početak i kraj odgovora na pitanja: Kako neko može? I zašto neko ne može?) fašizmi ne trpe heroje. Čak ni one u nastajanju, one tihe, bez pretenzija i očekivanja pompe i postfestum odlikovanja.

Paraliza duše

U psihologiji se ravnodušnošću naziva odsustvo osećanja u uslovima kada bi ona bila prirodna, potpuna nezainteresovanost za svet oko sebe. Naučno je prepoznata i kao nepoželjan, abnormalni fenomen, koji je potrebno lečiti. Negde između Geteove pronicljive spekulacije da „za život nije nužno da čovek bude baš osobito hrabar i da se svetom može proći pomoću puzanja i lukavosti” i Čehovljeve mirne opaske da je ravnodušnost „paraliza duše, privremena smrt” mogao bi, makar u teorijskom poretku, biti smešten nedvosmisleni zaključak Bertranda Rasela: „Strah je glavni izvor predrasude i jedan od glavnih izvora okrutnosti”, a „pobeda nad strahom je početak mudrosti”…

Uoči godišnjice građanskih protesta u Srbiji protiv režima Aleksandra Vučića, jednom drugom ili prvom Aleksandru dodeljena je nagrada Novog optimizma za 2019. Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz valjevske fabrike Krušik, u kućnom pritvoru je od 14. oktobra, pod sumnjom da je odao poslovnu tajnu. Iako je za njegovo oslobađanje sakupljeno preko 30.000 potpisa, u trenutku dok pišem ovaj tekst (nedelja, 15. decembar), njegova sloboda je neizvesna. Građanima okupljenim ispred svog zatvoreničkog stana, sa čije terase je tog popodneva kliznuo pano „Aleksandar Obradović – naš heroj”, jednostavno se zahvalio: „Zahvaljujem se na ovoj divnoj nagradi. Zahvaljujem se svim prisutnima što ste večeras ovde. Učinili ste me neverovatno ponosnim i srećnim. Drago mi je da sam svojim postupkom dao mali doprinos u vraćanju optimizma i oslobađanju straha kod ljudi. Mi smo kao društvo prvo negde izgubili, a kasnije i zaboravili šta je to optimizam. Većina ljudi u našoj zemlji izgubila je nadu. Postali smo umorni, pasivni i ravnodušni na sva dešavanja oko nas…”

Protiv straha: Protest u Valjevu

Priču koju je započeo Aleksandar Obradović nastavila je Marinika Tepić, naizgled krhka mlada žena, političarka i poslanica u Narodnoj skupštini. Svakog utorka, na konferenciji za medije u holu Skupštine. Dovoljno je, kaže Marinika, „biti čovek ili dva, kada je u pitanju Aleksandar Obradović”. Paralelno u vremenu, na granici teorije i prakse dešavaju se putovanja na manje ili više egzotične destinacije, međunarodne i domaće konferencije, demonstracije uspešno izvedenih projekata o ljudskim pravima, književno-muzičke večeri i spektakli koji imaju gotovo horacijevsku pretenziju – da, naime, budu lepi i korisni. Jer, život ne može da stane, kažu. A i „biće kako mora biti”… I, uostalom, „ne želimo svi da se bavimo politikom”…

Ukrašavaju se gradovi, svetlucaju ukrasi i šire se arome novogodišnjim lokalnim bazarima. Te male slike bezazlenih i „zasluženih” građanskih zadovoljstava. Ili sasvim u znaku najličnijih eskapizama, kraj decembra sa sobom nosi hedonističke projekcije prazničnih stolova, ušuškanih porodičnih ambijenata, ponekog blaženog kućnog ljubimca, gdekojeg svetla kamina, infantilnih pidžama i papuča kao insignija ultimativne dokolice u kojoj svet i svest staju. U osnovi, nedužno i ljudski, i nije za zameriti… Pa ipak, paralelno i u istom vremenu uzbunjivač Aleksandar Obradović je u kućnom pritvoru gotovo puna tri meseca, bez ijednog dokaza u spisima Višeg tužilaštva. Za državni vrh on je špijun i lažni uzbunjivač.

Decembarska slika u Srbiji više je nego upečatljiva: u nekim gradovima građani koji su pristalice režima i vladajuće stranke počeli su da protestuju protiv opozicije, uz poruku da opozicioni lideri „ubijaju Srbiju”; u Vladu je stigao predlog da Beogradu treba Trijumfalna kapija; Vlada Srbije preusmerila je 60 miliona dinara namenjenih Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja za međunarodnu promociju Srbije i kampanju „Srbija stvara”; ministar prosvete Mladen Šarčević je na konferenciji za novinare povodom objavljivanja rezultata PISA testiranja javno ponizio novinarku; iz organizacije Ne davimo Beograd, povodom napada na aktivistu Srđana Markovića, upozoravaju javnost da pored zvanične, na ulicama gradova ordinira i opskurna parapolicija, „koja ima potpuno drugačija naređenja, pravila i mogućnosti”; predsednik Skupštinskog odbora za obrazovanje Muamer Zukorlić na redovnoj sednici Skupštine pozvao je parlamentarnu većinu na obračun sa Univerzitetom, uz bojni poklič: „Ili će oni vas, ili ćete vi njih”. Mesecima unazad traju prisilna iseljenja i pokušaji odbrane istih. Množe se novi beskućnici. U Beogradu je na gradilištu, sada već u nekom zlokobnom ritmu, ovog meseca poginuo još jedan radnik. Tokom 53. protesta #1od5miliona došlo je do incidenta između demonstranata i skupštinskog obezbeđenja, koji je Maja Gojković, predsednica Skupštine, osudila kao „nasilni pokušaj upada Dom Narodne Skupštine” i „kao vandalski čin” kojem je cilj izazivanje nereda i dolaženje na vlast „mimo volje građana”. Danima je trajao štrajk poštara, podeljeno je više stotina suspenzija nakon čega je protest ugušen. Široka građanska podrška je – izostala…

Kultura straha

Gde se, dakle, krije ili nalazi poreklo ravnodušnosti? I zbog čega je nekim građanima sve ovo nevažno, nekima osrednje važno, a nekima veoma važno…? Ishodišne tačke ravnodušnosti mogle bi jednako biti i sebičnost i strah. Sebičnost, kada verujemo da „nas se ne tiče”, da „neće baš nas” i „neće baš sada”, strah kao logičan i očekivani odgovor na ciljano i dobro konstruisano širenje masovne psihoze i panike. U kulturi straha i kulturom straha. Teorijski gledano, kreiranje kulture straha je, gotovo bez izuzetka, delotvoran koncept koji podrazumeva da centri moći vešto i namerno koriste jednu od osnovnih ljudskih emocija zarad osnaživanja ili povećanja uticaja i kontrole nad nekim društvenim grupama.

Najčešće ih proizvode državni aparati uz pomoć medija, a ljudskoj prirodi je, upozoravaju sociolozi i politikolozi, svojstvena jaka podložnost takvom delovanju. I zaista, u iskustvima već godinama unazad imamo taj osećaj pritisnutosti strahom, koji kao da se ugrađuje u slutnju da neko veliko zlo preti dobrobiti svih nas i da će se apokaliptični scenario, ukoliko ne budemo lojalni građani (koji kao takvi zaslužuju da budu i štićeni) preliti na naše male, pojedinačne egzistencije i zdrobiti ih do neprepoznavanja. Oni skloniji metafizičkim tumačenjima mogli bi zaključiti kako je ravnodušnost gotovo pasivno-aktivni princip koji se tako često i cinično vrati onima koji su ga jednom imali kao izbor. Ali u obrnutim ulogama. Možda do trenutka u kojem shvatimo da je aristotelovski tumačena i toliko puta dozivana katarza nemoguća bez osećanja jedne druge vrste straha i jednog jednostavnog sažaljenja: „Dok pati (strada) neko nedužan i neko sličan nama.”

Nekoliko stotina neravnodušnih ljudi ispred stana Aleksandra Obradovića ovih dana je uzvikivalo: „Nisi sam!” Mi koji smo sve gledali preko društvenih mreža mogli smo da vidimo i njegovu reakciju. I makar samo u naslovu, makar samo kao parafraza prilagođena stvarnosti, moja asocijacija bila je „suze i sveci”… Nešto kasnije, kako je veče odmicalo, i jedna Van Gogova rečenica zabeležena u pauzama između egzistencijalnih agonija i ozarenja: „Kakav bi nam život bio da nemamo hrabrosti da nešto pokušamo?” Uprkos strahovima, sebičnostima, malim ljudskim slabostima, praznicima i dobro glumljenim bezbrižnim privatnostima…

Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin

Ostavi komentar

  • (not be published)