Srcem kroz Bačku (2)

Miljana Vidosavljević
Objavljeno 07.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

I Novi Sad

Imala sam mnogo planova i par dogovora za ovu posetu Novom Sadu, ali je sve to palo u Dunav. Ne bunim se – dremala sam svakog popodneva, odmor mi je očigledno bio neophodan.

Vikend je bio sunčan, a ja rešena da uživam dok vreme to dozvoljava. Šetala sam od Podbare do Grbavice, kako bih videla i fotografisala mural Nastavi rasti – dopao mi se i vizuelno i simbolički. U povratku sam naišla na još jedan, pisalo je samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu preko celog boka solitera, a ja sam razmišljala kako su poruke svuda, samo je pitanje da li smo spremni za njih.

Novi Sad je za mene pravi mali kosmopolitski grad i beskrajna inspiracija – uvek me oduševe neka nova mesta i nikad ne mogu obići sve što poželim. Ovog puta sam pronašla omiljeni restoran i jedva čekam da probam nešto novo sa njihovog kreativnog jelovnika. Moj Mesec u Biku baš voli da lepo jede – gostićemo se mi još.

Kada razmišljam o svom idealnom domu, vidim dva sprata. Zato sam iskoristila priliku da iznajmim dupleks i vidim kako je živeti na više nivoa, a i dalje biti u zgradi. Potvrdila sam sopstvene tvrdnje – mom umetničkom senzibilitetu prija skakutanje po stepeništu i zakošeni krov kroz koji me sunce pozdravlja. Za vreme jednog tuširanja, na zavesi koja je čuvala ostatak kupatila suvim, pojavila se malecka duga. Pomirljivo sam se nasmejala, znajući da koliko god da trčiš, završiš baš tamo gde treba da budeš.

II Sombor

Ponedeljak je počeo potopom. Gledala sam kako svaki kamion koji nam ide u susret potpuno prekrije šoferšajbnu autobusa vodom i pitala se hoću li izvući živu glavu.

Strepnja me nije sprečila da se oduševim koji sat kasnije, dok sam virila kroz prozor taksija i stizala u Parisku ulicu – Sombor je još uvek bio zelen! Zaista bi mi bilo krivo da sam propustila da ga vidim u tom svetlu.

Nakon što stignem u nepoznati grad i priviknem se na odabrani smeštaj, volim da svratim do turističke organizacije po mape i preporuke. To je jedina obaveza prvog dana – kada je precrtam sa liste, besciljno lutam. Dišem i navikavam se na novi vazduh. Dišem i zaljubljujem se u detalje koje možda ne bih primetila da sam ovde rođena. Dišem.

Naredni dan je bio pravi umetnički utorak – galerija Milana Konjovića za doručak, ogromna slika Bitka kod Sente u zgradi opštine umesto ručka i muzej kao večera. Čula sam za Konjovića, naravno, ali je sjajno iskustvo bilo prošetati kroz sedam faza njegovog stvaralaštva uz kustosa. Njegove slike imaju više smisla kada se odmakneš koji korak unazad – nije li tako sa svim u životu? Oduševile su me fotografije na kojima je slikar u svojim najboljim godinama, ali i pesma koju mu je posvetio moj omiljeni pesnik, Mika Antić. No, nisam mogla da se ne zapitam da li je rad na zadužbini za života simbol iskrene zahvalnosti rodnom gradu ili, pak, potpunog samoljublja. Predveče sam išla u krug, iz sobe u sobu muzeja, drhtala pred pisaćim stolom Laze Kostića, divila se modi utkanoj u nošnje različitih nacionalnih manjina sa ovih prostora. Ipak, posetu ovoj zgradi će obeležiti konačno shvatanje zašto se toliko pažnje posvećuje predmetima iskopanim iz davne prošlosti. Retko imam eureka momente, ali kada stignu, preplave me.

Ako ste bili u Parizu, znate da je prelep uvek, pa i po kiši. Tako je i sa Somborom. Šljapkala sam unaokolo dok mi se zima uvlačila u kosti, ali, nisam odustajala. Uzdisala sam pri pogledu na veličanstvene fasade i gotovo beskrajne drvorede. Ulica popločana žutom opekom me je podsetila da definitivno nisam više u Pančevu. Kako se neki gradovi poštuju više od drugih?

Jedan od sjajnih detalja u centru je sunčani sat ispod kojeg piše jedan ti je od ovih poslednji. Na stranu to što je i sat i natpis ostavio prestrogi profesor i direktor gimnazije, koji je iz Sombora proteran zbog pritužbi namučenih đaka, ponovo sam se zamislila – da li će nas ova godina ubediti da više cenimo vreme koje nam je preostalo? Na žalost, mislim da nam ni svetska pandemija u nekim perspektivama ne može pomoći.

Ljudi su veoma pričljivi ovde, ali ne i nametljivi. Prija njihov osmeh koji stiže do očiju. Podseća na Somborca kojeg sam upoznala u Novom Sadu prethodnog meseca – poseta mestu iz kojeg potiče mi je pomogla da ga bolje razumem.

Lepo je u najvećem vojvođanskom gradu, ali je i, koliko god to zvučalo ironično… Zbrzano. Tek kada sam na drugoj lokaciji, mogu da se opustim. Šolja ljubavnog čaja od smokve i kruške, mlazovi misli u tuš kabini savršenoj za društvo i jastuk na koji niko ne spušta glavu pod stopalima – to je odmor. Kiša mi je možda natopila planove, ali sam joj zbog toga bila zahvalna.

III Apatin

U Apatinu sam bila gušter – upijala sam sunce koje mi je Sombor uskratio.

Intuitivno sam sišla na stanici bližoj centru, umesto na glavnoj autobuskoj. Tako sam dobila priliku da prošetam po divnoj i prostranoj Ulici srpskih vladara. U njoj sam naišla i na zgradu opštine koju je projektovao Ferenc Rajhl, Apatinac u čijoj sam palati u Subotici bila pre mesec dana. Neočekivano sam povezala dva putovanja.

Najveća mi je želja bila da vidim Dunav i, Bože, prelep je u svakom gradu i zemlji. Kada sam se spuštala ka reci, staza je delovala divlje. Pomislila sam ma, neće me ništa pojesti i krenula. Par trenutaka kasnije, na putu mi se našla zmija. Preskočila sam je.

Mir i spokoj svuda, kako u gradskom jezgru, tako i na njegovim obodima. I jedva dočekan zlatni preliv koji greje obraze. Druga najduža reka u Evropi je tekla kao i do sada, nesvesna mojih misli i pokušaja da deo njih ode do Crnog mora.

Bio je rođendan jednom mom nesuđenom, a i početak trećeg ovogodišnjeg retrogradnog hoda Merkura. Prvi i poslednji dan, uz onaj u sredini, najkritičniji su za nesporazume i odugovlačenja. Tako mi je na stanici rečeno da naredni autobus za Sombor kreće za sat i po, iako sam isprva čula da imam autobuse na pola sata. Vratila sam se u ulicu koja mi je prijala, spustila vrat na naslon klupe i posmatrala oblake koje je po nebu premeštao vetar. Dve nedelje kasnije, isto sam tako sedela na nekoj pančevačkoj klupi, pod jaknom već pomenutog slavljenika. Sve piše u prošlosti, samo to ne prepoznajemo.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)