Možda se sa inspiracijom rađamo

Miljana Vidosavljević
Objavljeno 07.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

I Moris Ešer

Ulazimo u Trst. Upijam njegovu zemlju i sve te reči najlepšeg jezika sveta ispisane unaokolo. Pogled mi pada na natpis Salone degli Incanti – pitam ga šta znači poslednja reč, a on strpljivo, kao i na sva pitanja u vezi sa italijanskim, pokušava da mi objasni da je to začaranost. Petnaestak minuta kasnije, vučemo stvari do hostela u kojem smo rezervisali sobu, a on spominje preporuku za izložbu koju je dobio od prijatelja. Ne ide mi se, iako smo sve ostale aspekte putovanja pokrili; odmor i aktivnost, hranu i prirodu, religiju i kulturu… Ostala je umetnost, ali se meni ne odlazi. Trebalo je da u Italiji budemo desetak dana, a imamo samo jedan; moj umetnički duh nije jači od želje da doživim više, a ne da se zatvorim u galeriju. Nailazimo na plakat usput, a ja iskolačim oči – dela holandskog umetnika gostuju baš u Salonu čarolija koji sam usput zapazila. Predajem se; protiv sudbine ne mogu.

Nisam znala šta da očekujem i zato sam mogla da budem još fasciniranija. Ešer je bio holandski grafičar. Na bordo zidovima pratili smo razvoj njegovog stila i teme koje su ga u različitim dekadama života opčinjavale; od prirode, preko arhitekture, pa do geometrije. Dopalo mi se njegovo viđenje nastanka sveta u šest grafika. Hipnotisalo me je prikazivanje svetlosti rimskih noći ovom tehnikom. Divila sam se delikatnosti poteza koje je urezivao; da nisam znala da je u pitanju grafika, bila bih ubeđena da je predamnom crtež. Slušali smo kako je Italija bila velika inspiracija ovom umetniku i o njegovom eksperimantisanju sa simetrijom i refleksijom, perspektivom i teselacijom. Ovo je bio moj prvi susret sa grafikom nakon što sam se i sama okušala u njoj, i to kakav susret! Postala sam svesna mogućnosti koje ova tehnika nudi. Kasnije mi je rekao eto, čak i izložba koju sam ja želeo da vidim je više bila za tebe, a ti si i dalje neraspoložena. Kako da budem srećna, kad samo vidim kako nam se vreme uvija i nestaje, kao na jednoj od Ešerovih grafika?

II Marina Abramović

Ne dešava se često da umetnik svetskog kalibra napravi izložbu u zemlji iz koje je potekao. Upravo zato je Čistač mirisao na iskustvo koje se ne sme propustiti. Pokušavala sam da ga ubacim u svoj socijalnim obavezama krcat planer, ali nisam uspela. Stoga je završio na listi od 20 želja za 2020. godinu – znala sam da ću ga na taj način sigurno posetiti. Na kraju, otišla sam poslednje večeri. Prostor Muzeja savremene umetnosti može da parira evropskim muzejima i, kada sam u njemu, osećam se kao da sam iskoračila iz domovine. Ni gužva mi nije smetala; to je nešto što se podrazumeva, za razliku od tužno praznih srpskih muzeja.

Na ulazu su me dočekali odjeci pucnjeva, a unutra snimci Marininih performansa, objekti koje je tim prilikama koristila, volonteri koji su neke od njenih izvedbi ponavljali. Čitala sam o njenoj dvanaestogodišnjoj umetničkoj i romantičnoj vezi sa Ulajom i memorisala segmente Manifesta umetnika. Svuda se provlačila spona sa poreklom – možda se sa inspiracijom rađamo. Instalacije posvećene ulozi žene u kuhinji i tom magičnom mestu su mi se dopale, a još mi se iz neke epizode serije Seks i grad urezalo gladovanje, ćutanje i merdavine sa noževima umesto prečki. Bilo je stvari koje nisam ni želela da razumem. Ipak, jedan deo mi je baš prijao – onaj posvećen kristalima. Meditirala sam na stolici, divila se metlama i bila opijena energijom koju su ova deca prirode upila od brojnih posetilaca. Vraćala sam se uz reku i prešla je; voda je, ipak, moj omiljeni kanal za pročišćenje.

III Ivan Meštrović

Ne pratim vesti, a na fejsbuku sam još uvek aktivna samo zato što ponekad uhvatim zanimljiv događaj koji mi zagolica slabu tačku. Dobro, za ovu izložbu sam dobila preporuku i od jednog istoričara umetnosti, a mislim da sam utiske sa nje ispratila i na nečijim instagram pričama… U svakom slučaju, bombardovala me je se tri društvene mreže, tako da sam je pribeležila i radovala se što ću saznati više o čoveku koji je stvorio jedan od simbola Beograda.

Volim i Narodni muzej. Istina, uvek u njemu zalutam, smatram da je pretrpan i da se stoga ne posetilac ne može lepo posvetiti sadržaju koji je vredan pažnje, ali osećam i veliko strahopoštovanje. Ipak, samo jedna soba za Meštrovića? U njoj su se gurale biste članova njegove porodice sa onima istorijskih ličnosti, preplitale se udovice sa mitološkim bićima, a ljudi su bauljali unaokolo, pokušavajući da fotografišu i dožive dela jednog od najpoznatijih jugoslovenskih vajara. Tačno – ponovo sam otišla pred zatvaranje. Ali, to može opravdati gužvu, ne i konfuziju koja je izazvana prevelikom koncentracijom monumentalnih skulptura u jednoj sali. Popela sam se sprat iznad, da poljubim pogledom svoju omiljenu sliku, pa se spustila par ulica i večerala knedle. Retko dolazim u Beograd vikendom, ali je ova nedelja bila lepa; izložba je tom osećaju bila povod, ne i uzrok.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)