Škola nije školica, ni igra ni kockica, već je škola prava žurka za badava.
Ko se seća ove pesmice ima limenku zaječarca od mene. Znam i melodiju napamet, pa vam neće koristiti ako lažete da je znate. Mnogi su songovi iz naše najpopularnije emisije za najmlađe bili objavljivani na pločama, ali ne i ova, nažalost. Zato nek ovde ostane makar pisani trag.
Bio je 30. decembar 1986. (tvrdim sa 90 odsto sigurnosti) kada me je otac odveo u MZ „Centar” u Maksima Gorkog da preuzmem novogodišnji paketić. Snežni nanos bio je popriličan kao i uvek do tada (a posle nikako), a mi smo upali pred kraj predstave pozorištanca „Puž”, na bukvalno deset sekundi nekog mahanja mačevima i na brzinu sklepane scenografije sa čaršavima. Onda je Branko bukvalno izleteo iz sale, a meni je zaposleni uručio darove. Od svih bila mi je najdraža slikovnica „Kad su deca malena jašu konja drvena”, a tako se zvala i jedna od najsvežijih epizoda koja je snimljena na beogradskom hipodromu. Slikovnice su bile neka vrsta foto-albumskih verzija televizijskih epizoda, i nažalost mislim da sam je u međuvremenu bacio.
Branka sam ponovo video na ekskurziji u Kotoru 1991. godine, negde tamo na šetalištu između vode i one monumentalne kapije, kada je izašao iz svog trabanta i pozdravio nas pet klinaca sa „ćao, drugari“. Treći susret nije bio tako slavan, a desio se u vreme beogradskih izbora 2018. u blizini Slavije, kada sam prošao pored štanda gde je stajao okružen mladim naprednjacima, onako nasmejan u sredini. Ali vratimo se na protagonistu, ja sam ionako neko nebitan iz publike.
Tada još mentalno zdrav i u blato neuvaljan, Branko je u 250+ epizoda pokušavao da kroz odnos starijeg i iskusnijeg druga/brata objasni decama svet oko njih, šta i kako treba a šta ne treba, a zašto ovo i čemu služi ono. Obim produkcije i njegova harizma izdigli su emisiju iznad oštre konkurencije tog doba kakve nije bilo nikad pre i nikad posle, premda ne baš od samog starta, jer prve epizode (iz 1974. godine, u crno-beloj tehnici) bile su nekako pretanke i lišene vrcavosti. Uspeh je garantovao odličan scenario i montaža, širok spektar najrazličitijih tema, te izvanredna komunikacija sa najmlađima. Tretirajući decu kao sebi ravne, na šta je uvek ukazivao i jedan Raša Popov, Branko bi umeo da na pogrešan odgovor uzvrati sa: „Ma kakva trava? Ti si trava”. Ili kada je jednog neposlušnog klinca skroz okupao šmrkom iz vatrogasnog kamiona, pa je ovaj posle pred svima stajao razgaćen dok mu se sušio veš na konopcu. Da je bio snishodljiv, da je nekad povisio ton ili ne-daj-bože imao grešne misli, odavno bi se to saznalo. Ostao bi na nivou Peđolina, možda čak i manje od toga. To naravno ne znači da nije bilo bizarnih momenata.
Neobičan montažerski pristup nije nužno bio minus, ali se energija katkad zaista doimala čudnom, stvarajući nelagodu, pa i traumu deci predškolskog i školskog uzrasta. U epizodi o zdravim zubima, ubiše se Branko i stomatolozi da objasne kako da ih održavamo, ali je na kraju jedan klinac ipak opušteno izabrao da cepa galeb čokoladu umesto celera, što su im ovi ponudili kao izbor (tad sam još mislio da se stariji bespogovorno slušaju). Kada su tema bila čula i raspoznavanje istih, Branko je upitao kakvi sve mirisi postoje, na šta mu je jedno derište odgovorilo – „Miris govneta!”. Staloženog Branka ovakav odgovor nije omeo, pa je objasnio da se tu zapravo radi o smradu. Međutim, išlo se i korak dalje, recimo kada je tema bila šnajderaj i moda. Deca su nešto petljala sa tkaninom praveći haljine i prekrajajući krpe koje su im bile na raspolaganju, a onda napravila modnu pistu od spojenih stolova i šetala po njoj imitirajući manekene. Problem je bio u tome što su neka dečurlija bila od pojasa naniže – gola, pa si ‘ladno po prvi put mogao da vidiš kako izgleda žensko međunožje, ali i da sebe upoređuješ sa drugima, na radost ili tugu kako kome.
Apropo strahova, ljudi se odmah prisete pojave Crnog Deda Nemraza, koji je bio nekakav antagonista u zimskom okolišu novogodišnje epizode šoua. Ipak, meni je zapravo jedna starija epizoda poslala žmarce niz kičmu. „Iz života jednog Fiće” prvi put je emitovana 1979. godine, a ja sam je gledao sredinom sledeće decenije. Naime, Branko odvodi tatatatirce u Kragujevac gde se proizvodi zastava 750. Jedan primerak u boji cinobera, za potrebe emisije, autori su „oživeli” tako što su mu podarili glas (Brankov), ali i kapicu, oči na šoferšajbni, brkove i zube, čineći ga antropomorfnim vozilom. Sve to ne bi bilo ni izbliza uznemirujuće da Brankov glas ne zvuči kao Baš Čelik u buretu, da se hauba ne pomera gore-dole sama od sebe svaki put kada fića „progovori”, da to nije bio svaki treći auto voznog parka osamdesetih, i da ja nemam tri godine pa da mozak još uvek ne razlikuje stvarnost od TV fikcije. Zato sam neko vreme, držeći baku za ruke, držao odstojanje od dva metra uvek kada bih ga video, a pogotovu na parkingu gradske apoteke u Karađorđevoj gde auta stoje iskošena baš kao u Kragujevcu. Svaki fića mogao je biti taj.
Ipak, epizode su skoro bez izuzetka bujale pozitivnom energijom, otkačenim dosetkama, kaoona o kuvanju. Branko i drugari rešili su da naprave najukusnije jelo na svetu, a onda su potrpali u lonac sve što im je dospelo u ruke (voće, povrće, testenine i neotvoreni čips sa sve ambalažom), što su potom sve zajedno skuvali u rerni i što je neslavno izgorelo ostavljajući garež i dim. Onda je Branko pozvao u pomoć kulinarskog eksperta iz Francuske (samog sebe sa izuvijanim brkovima i kuvarskim šeširom), pa je situacija otklonjena i novo jelo spremljeno.
Ono što je bilo zanimljivo je da su se neka deca pojavljivala u dve ili više epizoda, pa sam se pitao kako oni mogu dvaput a ja baš nikad, a sigurno bih voleo da sam se pojavio i izgovorio par rečenica, da me iko pitao. Valjda su im se roditelji selili po Beogradu pa su išli u nekoliko vrtića, uvek uspevajući da dobiju ulogu baš kada je to zabavište bilo na Brankovom rasporedu. No, i u tom uzrastu znao sam da postoje povlašćenija i malo manje povlašćena deca, pa i nisam brideo od zavisti. Kontam da su odskočne daske bili roditelji koji rade na RTB-u, ili bar rođačke veze ako ne kastinzi. Bio je jedan dečak po imenu Vid koga sam, mimo dve epizode u kojima je nastupio, kasnije video u muzičkom spotu mislim Bajage, a drugog po imenu Strahinja prepoznao u grupi klinaca kod Super Deke, tj. Ljubiše Bačića (Baju sam jako gotivio jer je i fizički i temperamentom ličio na mog dedu). Ah da, bio je i jedan visoki klinac, izbečenih očiju i izdužene face koju želiš da ošamariš, koga su mnogi prepoznali godinama kasnije, i čija je loša gluma dobila nastavak. Znate, jedan od onih što jedu sline na času.
Kada je rat stavio tačku na naša detinjstva i Branka kao takvog, počele su da kolaju priče o njegovoj sklonosti ka teškim drogama, valjda i zato što smo kasnije to i sami isprobavali, neko više-neko manje, a i kocka se lepo rimuje sa bocka. Nikada nisam poverovao u tu priču iz više razloga, najpre zato jer ne bi doživeo godine koje sada ima. Ona poznata slika gde se odvaljuje rakijom, pušeći cigaru, govori mi samo da čovek prosto voli društvo i zezanje. Gandža mi je nekako više urbana fora, a litru rakije satiru mahom tesari i fasaderi u pauzi dok sede na fosni postavljenoj na dva bloka, baš kao što zamišljam pejzaž oko stola na toj slici. Međutim, u prilog toj neosnovanoj tvrdnji ide fakat da je kao mlad i lud zaista bio deo lokalne rok scene u Zrenjaninu 1960-ih (basista u Elektronima), da je u sporadičnim intervjuima novijeg datuma delovao kao da guta LSD i jede bunike, ili da je bar presekao žicu u Drajzerovoj prilikom bekstva s lečenja. A možda je samo oduvek bio malo blesav zbog čega su mu emisije bile tako dobre, a „Puž” ušao u legendu. Ipak, onaj nedavni susret sa Gangulom u kojem mu obučen kao dvorska luda peva pesmicu podrške pred izbore, tera na mnoge zaključke i plaši za sigurnost neke nove dece u budućnosti.
Zli jezici tvrde da se Milićević prodao SNS-u kako bi dobio dozvolu da gradi golubarnik u zgradi gde živi; slobodno osujte paljbu na mene kada kažem da je zbog ranijih zasluga, zbog vaspitavanja miliona dece bolje nego što bi to njihovi roditelji ikad izveli Branko Milićević zaslužio i nacionalnu penziju, a kamoli golubarnik. Ovde je problematičan taj način razmišljanja kome nema mesta u uređenom društvu, a još poganije je to što onaj balavac iz vrtića, sada odrasli čovek ali nedorasli političar, koristi Branka kako bi se zauvek olakšao po svima koji ne glasaju za njega, myself included, i koga jedinog u razredu nisu zvali na rođendane.
Danas je ovaj čovek samo jedan od bezbroj sluga represivnog i nenarodnog režima, premda ne onako agilan, komično bezobzirni skojevac kakvog je 1969. odglumio u Zasedi Živojina Pavlovića. U toj naprednjačkoj kući od govnolade izmazao se najstrašnije, a onda spustio malo i na nas i naše uspomene, tek da nam ostavi novi krug razočarenja za srednje doba, za pred penziju i nekima kraj života. Eto koliko je prošlo od bezbrižnog detinjstva.
