Kako su tri prasenceta pojeli Vučića

Slobodan Dukić
Objavljeno 18.04.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Komšija, Belograđanin, vikendaš u Pesku, pohvali mi se, onomad, pred izbore u Beogradu, kako su neke tete i seke pohodile njegovu staramajku. Priča staramajka: „Sine, ja im otvorila, a one onako sa vrata čitaju sa nekog spiska… Vi ste majko ta i ta. Ja sam ta i ta.E ovo je za vaaas!” Baka je morala da se pridrži za ragastov dok je u drugoj ruci držala najlon kesu iz koje je izvirivala flaša zejtina. „Hvala, deco niste trebali!” Onda su darodavke još jednom pogledale spisak. „Da li ovde stanuje taj i taj? Da, to je moj sin. E, pa lepo. I on je dobio paket. Mi smo znate iz Srpske napredne strranke, a on je naš siguran glas.”

Siguran glas, ubuduće ćemo ga tako zvati, i ja pajtašimo se na pecanju. Zajedno kopamo gliste. Poklanjamo jedan drugome plovke i udice za rođendane. Kad riba ne radi, svađamo se. On četnikuje, ja ga edukujem o partizanskim ofanzivama. On hvali Dražu, Nikolaja Velimirovića… Pobožan kao roda pridikuje: „Bog na nebu, Vučić na zemlji, domaćin u kući”. On radikalni desničar. Ja furam levu ideju. Busam se u grudi „Ja partizanen, Hitler švajn…” On Vučićev siguran glas, ja kad čujem ime i prezime tog, trčim da pustim vodu…

Beogradski izbori bili i prošli. Siguran glas se vratio iz prestonice. Malo je psihofizički onemoćao, pa je unajmio negovateljicu. Hvalisavka. Kao žaba iz Ezopovih basni. Zove tako telefonom, ta nova ličnost iz priče: „Dođite, stigao vam paket.” „Kakav paket?” „Pa iz Beograda”. Ne odem. Sutra ponovljen poziv. Žena i ja se spakujemo, pa na ranč kod Sigurnog glasa. Sa vrata dovikujem „E stigli kolači, umesila snajka…” Siguran glas nabacio facu pobednika. „Šta sam ti kazo, Vučko odjebao opoziciju”, odjekuje kućom i šumom trijumfalistički intoniran glas Glasa. „Znam da je pobedio izvanbračni sin vojvode od zarđale kašike”, uzvraćam. Vidim drži u međunožju plastičnu kesetinu. Na njoj natpis „Aleksandar Vučić – zato što volim Beograd”. Siguran glas je donosi ispred žene i mene. Kaže: „Ovo je za vas!” Istresam kesurdaču. Ispada flaša zejtina, kesice čipsa, smokija, pola kilograma soli, mesne konzerve… Stranački bilten štampan na bezdrvnoj hartiji sa čije svake stranice se keseri AV. „Šta tražiš?”, pita Glas. „Čuo sam da je na konzervi mesnog doručka slika pobednika. Hoću sve ovo da poređam, da slikam, neka vidi narod šta dobija kad glasa za ovog satrapa.” Siguran glas se beči na mene, pa ja na brzinu vraćam suvu hranu i grickalice u kesurdaču.

Vidim basna dobija elemente prihodrame. Negovateljica-baba žaba, alter ego Glasa, onako nazalno, kroz nos, krekeće dok gleda reprizu „Zadruge” na Pinku: „Eto moji troje mali, moja unučad nemadu šta da jedu. Moja tri prasenceta, ljubi ih baba vole smoki i čipsi, a ovaj pobesneo, baca božju naforu.” Žena i ja se zgledamo. Uzimam kesu, uz uzdah „oho hoooo, al’ je teško”, i hvatam se za kvaku. Penelopa me sledi.

Stigli smo do auta. U retrovizoru vidim kako Siguran glas trči ka nama. Liči mi na policijsko vozilo. Baš onako, sve sa upaljenim crvenim svetlima i zvučnim alarmom. Otvara gepek. Pretura. Baca komplet Prve pomoći, treska sigurnosni trougao… „Šta tražiš policajče manijače?!”, teram ja na šalu. U dva skoka on se baca na zadnja vrata. Otvara ih i iza mog sedišta nalazi kesetinu sa provijantom. „To tražim. To je za decu! Neverniče. Prodana dušo!”

I tako su tri prasenceta, ljubi ih baba, pojeli Vučića.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)