Šta će tigru frižider

Čovek koji se za sve nas žrtvuje stalno poručuje da smo mi uzor mnogim narodima sveta, kako smo ozbiljna vojna sila, da smo ekonomskom smislu poput tigra.

„Porede nas sa tigrom zbog naše snage i spremnosti”, kaže On.

Istina je da ima mnogo ljudi koji mu veruju, ali ima ih onih koji se sa njim uopšte ne slažu.

Oni koji veruju, tu veru iskazuju javno, jer je – to svi znaju – najpametnije tako raditi.

Oni koji nisu vernici svoja mišljenja govore tiho, a greh glasnogovorenja čine samo oni koji su ili nedovoljno iskusni, ili potpuno neoprezni.

„Jedino po čemu smo slični tigru je naš miris i to što živimo u džungli – on u pravoj a mi u džungli od države! Tigrovi, bre, jedu bolje i kupaju se češće od nas!”, vikali su neki ljudi koji danas više ništa ne viču, a retko i govore.

Ne volim ni da slušam, ni da gledam takve ljude, zato najviše vremena provodim potpuno sam u svom stanu.

Unutrašnjost mog stana ponekad ima sasvim pristojnu temperaturu u odnosu na onu spolja, a tako je uglavnom kad ona – spoljna, leti ne prelazi trideset stepeni u plusu, a zimi ne ide mnogo ispod nule…

U suprotnom bi onaj stari ja morao da uključuje klima uređaj ili da odvrće ventile radijatora, a to mi, u poslednjih desetak godina otkako sam napredovao, više uopšte ne pada na pamet.

Kako smo se lako navikli na komfor i udaljili od svojih korena.

Tuširam se retko, a i tada samo hladnom vodom, jer je u ovim krajevima voda tvrda pa se na grejač bojlera brzo nahvata kamenac, a to povećava potrošnju struje… A hoće grejač i da crkne! Uostalom, hladnom vodom su se kupali i naši stari pa su ipak preživeli i dobili nas kao naslednike.

Ima i onih koji kažu da bi se naši preci odmah u grobove vratili kada bi samo mogli iz njih da ustanu i vide ko ih je nasledio, ali ja mislim da je to preterivanje.

„Tek kad se pomerimo iz svoje zone komfora pružiće nam se prilika da napredujemo i postanemo bolji ljudi”, zagrmeo je Čovek.

Priznajem da nikada nisam imao nameru da se pomeram u tu – nekomfornu zonu, ali su me okolnosti u to ubedile. Te „okolnosti” su činili neki ljudi koje predvodi Čovek koji se za sve nas žrtvuje, i koji to žrtvovanje čini tako što se izlaže riziku da večito ostane u svojoj zoni komfora.

„Ja sam tu da trpim svu muku, patnju i nesreću koja dolazi kao kazna zbog komfornog života, da bi moj narod bio u prilici da, živeći nekomfornim životom, postane bolji i napredniji!”, govorio je Čovek.

Sledbenici Čoveka i sami moraju da se žrtvuju: njima je – da bi narodu bilo bolje – strogo zabranjeno da napuštaju svoju zonu komfora.

To sa napredovanjem i boljitkom kroz odricanje i napuštanje zone komfora se nekima ne čini kao preterano dobro rešenje, jer ne vide obećane rezultate.

„Nikada ovaj narod neće biti dovoljno napredan!”, viknuo bi poneki bundžija.

Ne bi prošlo mnogo vremena a taj vikač bi prestao da viče…

Neki koji su vikali, posle toga više nisu ništa govorili…

Da li više nisu imali šta da kažu, ili zbog neke trajne gušobolje nisu mogli više da govore – dugo nisam uspevao da saznam tek, broj glasnih se brzo smanjivao.

Onda su, sa raznih strana, tiho, skoro šapatom, počele da pristižu informacije o ućutalima…

Kad se neko od tih nezadovoljnih odluči da progovori o razlozima svog nezadovoljstva, odmah ga posete sledbenici onog Čoveka i brzo ubede da oči mogu da prevare, da je sluh precenjen i da nije za svakoga, a da su mu jezik i usta preveliki za toliku glavu…

Tokom ubeđivanja ti stave do znanja da si ti taj koji bira, i da će ti biti baš onako kako si izabrao, a da u stvari biraš između glave sa jako kratkim jezikom, i dugim jezikom bez glave.

Shvatio sam da je dobro imati jezik, da je dobro i kad možeš da ga koristiš kako ti želiš, ali da mi ništa ne vredi jezik bez odgovarajuće glave…

Zato sam rešio da ćutim. Nema potrebe da se zbog mene nerviraju svi oni fini ljudi koji se onoliko žrtvuju za moje dobro.

Krenuo sam u svoj stan.

Ušao sam u kuhinju i odmah sam ga ugledao – stajao je uspravan i bled, gotovo sasvim beo.

Prišao sam mu, on nije reagovao; izgledao je kao neko kome tu nije mesto.

Pružio sam ruku prema njemu i dodirnuo ga. Bio je leden.

Nisam bio iznenađen jer sam ga dobro poznavao; ta hladna spoljašnost je bila potrebna da bi sačuvao svoj unutrašnji svet.

Godine su nas promenile, obojica odavno nismo bili kao onda kada smo se prvi put sreli.

Ono čega sam se plašio, bilo je sakriveno duboko u njemu…

Skupio sam hrabrost i otvorio ga.

U njemu više nije bilo ničega, samo hladnoća i ogromna praznina.

A nije on uvek bio takav… Poslednjih godina se promenio.

Nekada je u sebi čuvao toliko stvari koje čoveku pomažu da se seća živim, a danas se i on i ja osećamo prazno.

Ponekad sanjam kako ga punim, onako bahato, bezobzirno, do vrha – za sve pare.

Najgore mi je kad sanjam kako ga puni neko drugi dok ja to bespomoćno posmatram.

Jedino nisam mogao ni da sanjam da će mi se na javi sve ovo dešavati.

Kad ne sanjam, onda gledam kako sledbenici Čoveka pune one svoje.

Gledam i shvatam da pun frižider zaista zaslužuju samo oni koji se žrtvuju.

Sve vidim, ali neću da pričam o tome…

Jednom sam već izabrao glavu sa kratkim jezikom, a drugi put me sledbenici više ništa neće ni pitati.