Kafana i seljana

Kafana i seljana se u Srbiji vežba od malih nogu, inače nikada ne bismo bili takvi velemajstori ovih disciplina. Ko je pretrpeo propust, zbog izostanka roditeljskog uzora za balkanalije u ranom detinjstvu, inicijaciju prolazi sa 14-15 godina na malomaturskoj večeri. I, posle sve ide lako: navikneš se na sintisajzerske zurle, iskrivljene glasove porno pevaljki s promašenim akcentima, skarednu estetiku, banalne poruke, primitivizam i ceo set razmetljive džiberske ikonografije izrasle na prauzoru „čaše lomim, ruke mi krvave.” A, nekad je omladina bila progresivna…

Kuda smo se zaputili? Tunelu se ne nazire ni poslovični kraj, niti štogod sija u ponoru noćne tmine. Što bi mašinovođa Dante rekao: „Ostavite svaku nadu, železnički saputnici, jer jedino tako možemo da opstanemo bez fatalnih lomova izneverenih očekivanja.” Ipak, da ne mračimo previše, možda nas baš sledeća, neočekivana, zavojita krivina deli od zraka sunca. Štos je, međutim, u tome da verovatnoća da kroz nju prođemo pukom inercijom, bez jasne volje, rada i namere, jeste ravna nuli. Tračnice i pragovi su sukcesivno pomerani, verovatno još od rođenja utopističke ideje da je kulturu lako učiniti dostupnom za mase. Periodi prosvetiteljstva su smenjivani periodima nedodirljivog elitizma, komercijalizacije kulture do nivoa industrijskog proizvoda, pa nazad na osnove i tako ukrug uz sva grananja i subdivizije sa marginalnim manifestacijama, od kojih mnoge za tren oka padnu u zaborav.

Da li muzika proizvodi socijalno stanje ili je obratno ili pak to dvoje korespondiraju, nije lako reći, ali ono što je izvesno je da ovaj atak na bubne opne i sive ćelije što se dešava naročito u toku letnjih meseci nije tek tako nastao u vakuumu, van konteksta vremena, prostora, bez uzroka i posledica. Noćas, eto, na primer, autor ovih redova beše ganut slobodnom vokalnom izvedbom dvojice kafanskih asova, zalutalih na uličnu klupu, jer su sa toliko tačnosti ispratili srceparajuću melodiju sa telefona i odagnali monotoniju celonoćnog sna učmalom komšiluku. Pitam se, koliko li samo ovakvih raspevanih trubadura putuje ulicama naših gradova, nesebično deleći svoj talenat sa usnulim meštanima?

A, kažu da je za sve kriva Šer, kada je onomad s kraja prošlog milenijuma zapevala „Believe” s nečuvenom novotarijom pod imenom autotjun. Naše su delije pop-folk scene to sokoćalo otkrile relativno dockan, ali su ga zato izrabile pošteno da nadoknade sve propuštene godine i dosegle u tom zanatu do neslućenih visina. Finalni proizvod: glasanje poput robotizovanog potomka bliskoistočne mazge i autohtonog balkanskog magarca na steroidima. „Gusle’s not dead” je morabiti omiljeni grafit današnjih buntovnika. Digitalizovani smo svuda po telu, glasne žice included.

I, za kraj imamo vatromet, da svečano okončamo ovaj šturi proglas. Naime, izvanredno je dražestan novi običaj među novim naraštajima da se svako rođendansko veselje, sem biranom glazbom, obeleži i pirotehnikom tačno u ponoć. Jerbo, kad ja slavim ima da slavi i ostatak kvarta stambenoga!