Uskrs – praznik nade, praznik života, najradosniji hrišćanski praznik…
Praznik nade, a nada je, često, jedino što ostaje onima koji svake večeri na počinak odlaze gladni.
Najradosniji praznik u zemlji tužnih, gde previše građana veličinu svog „blagostanja” meri po tome koliko vekni hleba može da kupi.
Uz praznike, kao što je red, ide i praznična atmosfera – kupujemo kao da sutra ne postoji, parama koje još nekako pronalazimo, za koje pametni kažu kako i nisu naše nego unapred otete sa računa naših potomaka.
Bogatija praznična trpeza će nam, barem za trenutak, odagnati misli od one koju smo imali juče, i one koja će nas sačekati sutra. Iskusni smo, pa znamo da će taj prijatan osećaj koju nam pruža praznik, brzo nestati pred sivilom koje su nam odredili i nametnuli isti oni „skakavci” kojima smo – kukavičlukom ili nezainteresovanošću – dozvolili da nam pojedu mladost, opogane sadašnjost, isprljaju istoriju, a budućnost učine potpuno neizvesnom.
Ovo su i dani kada se vodi žestoka duhovna bitka između onih koji veruju bez ostatka, i onih koji „veruju” zbog ostataka.
Ovi uskršnji, zapravo, nisu ništa drugačiji od onih „običnih” dana, u kojima ljudi čista srca stoje nasuprot onih u čijim srcima – osim za čiste, lične interese – nema mesta nizašta drugo.
„Vi što ulazite – ostavite svaku nadu…”
Za vas koji odete, ona sigurno postoji.
Ništa novo pod „kapom nebeskom”, pa zašto bi onda pod šajkačom bilo drugačije.
No, vratimo se Srbiji, i pijaci.
A tamo…
* * *
– Ćao, ćao… Kako ste komšija?
– Poštovanje komšinice, dobro sam hvala na pitanju, kako ste vi?
– U strašnoj sam u frci ovih dana… Ne pitajte, ne znam gde mi je glava.
– Idu praznici pa su se ljudi rastrčalli na sto strana.
– Joj, baš tako. Stalno se brinem da ću nešto da zaboravim da kupim, a mrzi me da pravim spisak k’o neka baba. Onog mog ne vredi ni da šaljem u nabavku – taj je zaboravniji od mene.
– Ako nešto i zaboravite, neće svet da propadne. Mnogo se svi nerviramo i brinemo oko sitnih i nebitnih stvari. A život prolazi… Kako je Vaš suprug?
– Ma njemu je najbolje – posao, krevet, kladionica, krevet.
– Pa dobro, mora i to neko, što se kaže.
– Znam da mora, al’ gde baš meni takav da zapadne.
– Sudbina, valjda… Ili možda ljubav?… Bog sveti zna.
– E ta ljubav mi sada na nos izlazi… Gledam, na tezgama sva roba skuplja nego prošle nedelje. A sad vidim ni jaja nisu jeftina. Nije valjda i to poskupelo zbog rata u Ukrajini?
– Nije to u pitanju komšinice. Pred Uskrs je uvek tako sa cenama… Tržište… Ponuda i potražnja. Mada… ne kupuje narod kao nekada. Ko zna, možda i pojeftine. Veliki marketi diktiraju cene, mi sitni se ništa ne pitamo.
– Pa, je l’ nema dovoljno jaja?
– Para nema komšinice, pa svi zbog toga na kraju trpimo.
– Boga mi, koliko vidim, vi ne izgledate kao neko ko trpi. Tezga vam je puna…
– Izgled ume da prevari. Tezga je puna, džepovi nisu.
– Ma biće para, zaradićete.
– Zaradiću tek toliko da preživim. A opet, za običnog čoveka kao što sam ja, ni to nije mali cilj.
– Malo želite, i malo očekujete. Možda se ne uklapate na pravi način. Možda je problem u Vama. Da li ste razmišljali o tome da nešto promenite, da se prilagodite?
– Teško bi to išlo, teško i nikako… Promašio sam ja i vek i državu u kojoj ću da se rodim. Tamo gde jajare kolo vode, trgovac jajima nema čemu da se nada… Da vam spakujem od ovih belih što se lepo farbaju?
