Kada je tog 25. maja 1944. godine, u šest sati ujutro, padobranskim desantom na Drvar otpočela operacija „Konjićev skok”, Hitler je očekivao da će uspeti da zarobi ili likvidira Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta NOV i POJ.
Osam decenija kasnije, 2. novembra 2023. nakon emitovanja dokumentarnog filma „Ja Aleksandar: Državni gambit”, u kome je reči bilo o našem današnjem Vrhovnom, na prvi pogled ništa nije podsećalo na neki rat, zarobljavanje ili, božemeoprosti, pokušaj ubistva.
Međutim, poznato je da posle prvog, po pravilu dolazi i onaj famozni – „drugi” pogled, koji je povlastica jedne posebne grupe.
Prvi pogled je rezervisan za naivne, drugije samo za iskusne.
Naivan vidi, a iskusan tumači.
„Jel ti više veruješ svojim očima nego meni?”, pitao je u onom čuvenom vicu muž koga je supruga zatekla u hrvanju sa ljubavnicom, i tako, za sva vremena, doveo u pitanje pouzdanost zaključaka koji se donose na osnovu viđenog.
Kad to znamo, onda nam postaje jasnije kako su državni mediji – televizije sa nacionalnom frekvencijom i pridružena tabloidna ekipa – došli do zaključka da je pomenuti dokumentarni film, zapravo, napad na prvu porodicu pa čak i pokušaj atentata na njenog najviđenijeg člana.
* * *
Gde je bio Tito kad su iz brojnih aviona iskočili nemački padobranci?
Tito je tog 25. maja zajedno sa članovima Vrhovnog štaba bio u pećini iznad Drvara.
A gde je bio Aleksandar te noći kad su sa ekrana iskočile pokretne slike dokumentarnog filma?
Aleksandar je tog 2. novembra sigurno bio negde, možda čak u Srbiji.
Za Tita se, dakle, tačno znalo gde je, za Aleksandra se samo nagađa gde ga je dokumentarac zatekao.
Nemci se nisu domogli Tita, ali su uspeli da zarobe njegovu tek sašivenu maršalsku uniformu koju su kasnije pokazali Hitleru.
Šta bi desantne jedinice koje su iskočile iz dokumentaca od garderobe Vrhovnog mogle da zarobe to ni oni najupućeniji u sadržaj fundusa ne bi lako mogli da nabroje, osim što bi svi – bez izuzetka – mogli da se zakunu da nikakve uniforme u fundusu nema jer Vrhovni sebe nikada nije mogao da vidi u njoj.
Ume Vrhovni da utiče na druge da se uniformišu, ali on uniformu ne oblači.
Šta ga je decenijama sprečavalo da je obuče nije precizno utvrđeno, a neki – ne naročito pouzdani izvori navode da je to zbog neke alergije na platno od koga prave uniforme, a neki drugi, kao razlog navode njegov urođeni pacifizam.
Šolakovci i ostali nevernici tvrde da znaju šta to glavnog junaka dokumentarca sprečava da na sebe nabaci uniformu, naročito u onim trenucima kada oblačenje uniforme znači odlazak u rat, i da je, u stvari, pravi razlog njegov kukavičluk.
Na drugoj strani svi iskreni vernici – od pionira do nosilaca Stiroporske spomenice – veruju da je Vrhovni skoro kao i Starina Novak – „kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati” – osim što je, za razliku od Starine Novaka, Vrhovni jedino „kadar stići i na strašnom mestu postojati” i da mu na pamet mu ne pada da utekne ili da se preda, jer predaja nije opcija.
Država (odnosno ono što od nje nakon Njega ostane) će jednog dana pokušati da razdvoji Njegove iskrene vernike od onih koji mu veruju za novac.
Kada do toga dođe, svi će se izdavati za iskrene jer će se samo njima baviti stručnjaci iz sveta nauke, naročito medicine.
Onima koji su mu verovali dok je bilo para, baviće se policija i sud.
* * *
„Tito je bio u pećini, a ovaj naš šahista je garant bio u podrumu – onom vinskom!”
„Šta to pričaš, pa taj austrijski kaplar je skriven u pećini šljokao viski, a naš vrhovni komandant se nikada ne krije, ne šljoka, a ceni samo domaću rakiju”.
„Tito je imao Vrhovni štab, Aleksandar je sam sebi dovoljan”.
„Nije Tito imao štab zato što je to vojničko pravilo, niti zato što je mislio da više više glava više zna, a više očiju više vide, već zato što je bio lenj i nesposoban!“
* * *
Titu je, to je istorija utvrdila, o glavi radio i čuveni nemački komandos Oto Skorceni.
Odgovor na pitanje ko je i o čemu sve „radio” Aleksandru, neće davati samo istoričari.
Kome Aleksandar radi sve što može, nije nikakva tajna, jer je odavno svima jasno da to što radi može da prođe samo ovde.
Kako je, takav kakav je, uopšte dobio priliku da bilo koga radi, ostaće večita misterija.
