Srpski rode, Srpski svete,
Jel bežimo sa planete?
Ima svega za svakoga, al je frka i panika.
To nam je u genima,
Da stojimo u redovima.
Tone brašna i benzina
Za ostalo nije zima.
Hleb nam opet sada mio
Bezglutenski trend je bio….
Svi se opet nešto plaše
Beskrajno im rade mašte.
Rezervoar pun do vrha,
I ostalo nije bruka,
Kanistri i burići, iz podruma i garaža
Spremni kao noćna straža,
Svima nam se grlo steže jer, biće nam sve teže.
Crna berza trlja ruke, jer cene će trostruke,
rod, rodu da ponudi
pa ko više zaradi.
Mili Bože nek se ljudi slože,
jer samo će sloga spasti ovaj narod od propasti.
Priča iz života: Petak, 4. mart 2022. godine
Benzin svetli već dva dana, a mene mrzi da ga sipam i opuštena sam jer znam, da kada stanem na pumpu mogu odmah bez problema da kupim gorivo za auto u skladu sa svojim potrebama.
U vremenu odlučivanja o sipanju benzina stigoše do mene neke čudne informacije i kontra informacije sa raznih izvora (društvene mreže, prijatelji, ne-prijatelji i ostala sredstva informisanja), kako su eto na pumpama gužve.
„Zašto gužve?”, pitam se ja. Šta, ponovo osamdesete, devedesete? Nema šanse.
I tako smorena unapred i sad već pomalo nervozna (jer panika se prenosi brže od virusa i širi brže od vatre) krećem na posao i ako nađem pumpu bez gužve, sipaću, ako ne, neću.
Ja sam generacija koja je odrasla čekajući u redu za ulje, za šećer, za kafu, za mleko, za BENZIN. Čudno je sada kada vratim film nismo čekali brašno. Možda smo već tada imali alergiju na gluten. Meso je bilo ispod tezge. Čokolada nije postojala, osim šećerne table. Prošlo je od tada mnogo godina, odvikla sam se od redova i nekako mi je to mučno tako da ne čekam ništa, nikog, nigde, odavno. Jer bez svega se uvek može, ako se mora. A čekanje u redu je veoma skupa cena veća čak i od poskupljenja i od nemanja.
Jednu pumpu prođem, gužva, red. Sledeća na putu ka poslu, red ali tek malo veći od uobičajenog. Vešto oko zapazi jedan auto koji upravo kreće, iza nema nikog te ja mirno uplovim na mesto i hop – prva na redu. Ura! Srećna sam skroz, sve je u redu, nema reda.
Pitam momka koji sipa gorivo: „Reci mi molim te šta se dešava, zašto je gužva, jel ima nestašice?”
„Ne, nema, sve je OK, ima goriva, nego ne znam šta je narodu, bez veze prave gužvu”, kaže mi on.
Tako sam i ja mislila pa zato sipam koliko i inače.
Dalje na putu ponovo pumpa, red u nedogled. I naravno prikolice, na njima veliki plastični rezervoari za 100 l, burići, kante poznate iz devedesetih i ostala mnogobrojna oprema.
Potom priče oko mene, nabaviti brašno, šećer, ulje. „Zašto”, pitam je? Kako „zašto”, jel vidiš ti šta se dešava? Rekoh „ne vidim” ili možda ja vidim ali ostali „ne vide”. Razmišljam. Kako reče i napisa jedan pametan čovek: „Misao je kriva”.
Onda rešim da ne mislim. Svakako u redu neću čekati, neću se grabiti i skladištiti nepotrebne količine svega i svačega što i ostalima toplo preporučujem.
Takvim ponašanjem štetite ljudima u svojoj okolini na više načina:
- Širi se panika.
- Stvaraju se nepotrebne i veštačke nestašice.
- Prave se gužve i redovi pa na kupovinu gubimo nepotrebno vreme.
- Podstiče se siva ekonomija (guglajte).
- Daju se krila crnoj berzi jer, šta posle sa tim zalihama, koji je plan?
Vreme nije besplatno, ono košta. Gubiti ga bespovratno u glupim redovima za stvari koje nam nisu potrebne??
„Poskupeće!” Pa? Uštedećemo!? Sumnjam u tu ekonomsku strategiju. Više verujem u onu daj da iskoristim da zaradim. Od koga da se zaradi? Od sopstvenog naroda, komšije, kuma, prijatelja?
Umesto u redovima prošetaću Kačarevom jer Slaninijada je u toku, pa ću nabaviti malo proteinskih hraniva… jer znate, sad, ova keto dijeta ne trpi brašno i šećer bez obzira na cenu. Mislim, valjda ćemo ipak ostati moderni…
* * *
Kažu ko živi u prošlosti pati od depresije, ko živi u budućnosti pati od anksioznosti. Onaj koji živi u sadašnjem trenutku, e taj je srećan.
Hajde da budemo srećni i „prijateljski” jedni prema drugima. Jer šta će onaj koji ima da kupi samo za danas ili samo za ovu nedelju. Da li će se zadužiti kako bi se uskladio sa opštom euforijom. Ko će vratiti te dugove? Hoće li onda zelenašenje ponovo da dobije svoje legalno mesto u društvu? Hoćemo li onda čuti na vestima „porastao je procenat samoubistava” u narodu koga i onako ima malo. Tema za razmišljanje, a misliti je težak posao.
Srećno!
