Davno preminuli hrvatski glumac Ivo Serdar se, pored glume, bavio i proizvodnjom jabuka. Nenad Jezdić poseduje voćnjake i peče rakiju u okolini Valjeva, a Branko Janković pravi mleko i sir u rodnom selu Gunjaci kod Osečine. Njegova ruralna fizionomija i zapadnjački naglasak razgaljuju srce svakom ko ceni „domaćina”, tog izmaštanog moralnog diva u glavama dobrog dela vesele Srbadije. Njima svaka čast na trudu i entuzijazmu, nema šta da dodam ili prigovorim. Slobodno društvo podrazumeva da svako radi šta mu je volja; čak i Jovan Memedović izgleda češće spava s medvedima nego s rođenom ženom.
U srpskom postdemokratskom ludilu davno se pojavio jedan primetan trend, a čini se uzima maha sve češće. Nije da se nisu dešavale neke Milje Vujanović i ranije, ali svako doba nosi sa sobom i svoje specifičnosti, a u ovom konkretnom slučaju uzroci bi bili ekoanksioznost i globalno zagrevanje. S pravom postojeći, ali opet samo uzroci i polazne tačke koji otvaraju jednu mnogo širu sliku mentalnog sklopa ovog zbunjenog i emocijom a ne razumom vođenog naroda. Ako čitate komentare sa opskurnih sajtova, vodite svakodnevne razgovore s ljudima, pomno pratite serije tipa Zagorela raščešljana baba i Moj mortus pijani rođak sa sela, volite Sekulu ili Seljake Dragoslava Lazića, i pride ste duboko zabrinuti za planetu Zemlju, nema šanse da su vam promakle one spike o dekadentnom gradu i moralno čistoj provinciji, gde bi svi trebalo da se vratimo. Evo već dobrih dvadeset godina neće da sjaše taj narativ i ostavi na miru nas kojima takve ideje nisu potrebne u životu.
Upravo je tu reč o jednom sistemu vrednosti koji je višeslojan, jer vodi od jednog zdravorazumskog shvatanja ka često tri ili više idiotizama, vešto skrivenih iza priča o tradiciji i porodici. Ljubav prema zavičaju, zdravoj ishrani i životu u skladu sa prirodom samo su paravani za podmetačine Službe u saradnji sa SPC o asketizmu kao osnovnom postulatu bitisanja i hedonizmu koji nas je grešne pokvario. Neka bude da paranoišem, ali to je moja crna slutnja.
Pre nekoliko godina upoznao sam jednog doktoranda poljoprivrede, sada asistenta na fakultetu iz oblasti ekologije, čini mi se. Retko prijatan momak, dečko u usponu, jedan od onih kome se baš sve otvara u životu i, makar na pokrajinskom nivou, viđen za budućeg ministra. Oženio pravu lepoticu, što bi Ameri rekli cura mu je potpuni knockout. Međutim, na društvenim mrežama delio je video zapise i sadržaje o kojima je ovde reč. Uglavnom bi vadio tako neke prostodušne ljude iz zabiti koji su pronašli smisao života odvojeni od civilizacije, kalemeći jabuke ili čuvajući ovce. Kao pre mnogo godina, kada su novinari nekog tadašnjeg Pečata ili sličnog Službinog glasila izvadili onog gurua sa Rtnja ili Stare planine (ne sećam se tačno), koji od sve imovine ima samo jedan iskrivljen štap, platneni ogrtač i apostolke, ali zna sve.
U tekstu „Upoznajte Zorana” (koji Zoran?), ovaj intelektualac sa blistavom karijerom ispred sebe pronalazi u Šušari, u srcu Deliblatske peščare, mladog pastira koji čuva stado podolskih goveda, mirišući bele rade i povazdan udišući svež zrak, okružen zelenim brežuljcima ispod nebeskog plavog svoda (Dobrice Eriću, take that!). Klinac je preslikan mali Stanoje iz Montevidea, ali odeven kao Slavko Štimac u Vuku samotnjaku, dakle krznena šubara i prsluk, ceo fazon. Garant igra mice s brabonjcima kad nema šta da radi. Onda par nedelja kasnije, isti pronalazi nekog dedu koji kalemi jabuke i priča nešto u stilu, „šta će meni grad kad imam ovo”, „ali metar moga sela itd”. Moj poznanik piše dalje u tekstu, „I eto! Šta će meni sve moje diplome, akreditacije i stipendije, šta će mi svi budući stanovi, bazeni i automobili, šta će mi najbolja riba u krugu od 100km i sve profesionalne reference kad ovi ljudi imaju sve što im treba da budu srećni?”.
Suvišno je reći da se on nikada neće vratiti u selo iz kojeg je došao (do sada bar nije), osim možda pod stare dane kad sigurna penzija zarađena u dekadentnim i bezličnim betonskim zgradama ne krene da curi na žiro-račun, ili kad mine želja za ljudskim kontaktom. Ako mislite da je on izuzetak, pogledajte samo biografije poznatih ljudi, ili čak anonimusa koje privatno poznajete. U ogromnoj većini ličnih karata, mesto rođenja je skoro uvek neko manje mesto, da ne kažem selendra (što je pogotovu ranije bio slučaj), da bi kraj života skoro svi dočekali u Beogradu ili nekoj drugoj, gabaritnijoj varoši. Da li to nešto govori? Zašto svi na kraju završe tamo gde civilizacija vri, tutnji i fercera, a ne idu u šumu da sklapaju kolibe od pruća i jedu bobice? I šta je zapravo prirodno, a šta nije?
Uzmimo na primer zgradu DDOR-a u Mučeničkoj; ona je sagrađena od cementa, šljunka i vode, koji su dopremljeni mehanizacijom u tu svrhu (od „bezdušnog” metala). To su sve prirodni materijali koliko ja znam, a i čovek, koji je takođe čedo prirode, dao je svoj arhitektonski i fizički doprinos da bi sve to povezao u jednu celinu. Sve što vidite oko sebe napravljeno je od prirodne ruke, kako rekoše oni mostobranioci od NATO bombi. Ni one jabuke se nisu same nakalemile, a ni od Đerdapa nije bilo približno vajde dok čovek nije sagradio branu i hidroelektrane, prkoseći prirodi a u svoju ličnu korist.
Pre svega, da bi se poljoprivreda isplatila nekom ko bi eto tako malo da proba, ili čak ima parcelu u nasledstvo od familije koja se još ranije doselila u urbanu sredinu (pošto je to najčešći scenario s obzirom na uobičajeni smer migracija stanovništva, uvek aktuelan i nikad promenjen), potrebna su ozbiljna finansijska sredstva za ulaganje kojima malo ko raspolaže, pre svega danas i ovde, uz razna stručna znanja, lanac prodaje, a u poslednje i upotrebu interneta u smislu nabavki sirovina… Koliko je zaista ljudi spremno da se upusti u ekonomski neizvesnu i fizički zahtevnu avanturu, a da pritom ostavi siguran posao (poslove! mnoštvo njih) u gradu?
Nema ništa od toga.
Javlja mi se da će prvo grbljenje kičme nad parlogom u Banatskom Brestovcu, dok nesnosni vetar šiba oko ušiju i bride neporumeneli obrazi – kod zaludne gradske ekipe izazvati želju da se vrate u Pančevo još pre mraka, taman da otresu blato s cipela, okupaju se i na vreme stignu u „Hedonist” na kapućino. Sve i da su malo uporniji, i nakon šest meseci ne odustanu od traženja sebe u novoj priči – za šest paradajza, pet krompira i dva krastavca koja bi da zasade i da im niknu, ne vredi se pokretati. Tim pre ako im bašta nije ispred i oko kuće, nego u nekoj pripizdini koju su njihovi stari davno napustili godinama unazad. A i gorivo košta. Čak se i meštani koji tamo i dalje žive međusobno šale na račun veličine sela, kao ona fora kad Jabukanci zezaju Glogonjce, „Mi smo bre za vas Kačarevo”.
Ljudska narav tera nas da verujemo u sve što godi uhu, ma koliko stvar na terenu bila oduzeta od realnosti. Kao kada je Radoš Bajić zakukumavčio što u njegovom kraju, dok je prolazio selima oko Trstenika, nije video tri čoveka usput. A jedan biznismen iz Toronta ostao je zapanjen povratkom u rodni Tačevac kod Kuršumlije, na samoj granici sa Kosovom, gde niko ne živi još od 1999. godine. Njih dvojica su svo ovo vreme očigledno imali pametnija posla, dok su valjda drugi trebalo da ostanu tamo i muče se, kako se ovi ne bi posle iščuđavali. Al’ bilo je i domaćinskijih priča, nije da nije. Nikola iz 357 furao je taj fazon o pravoslavnom čestitom seljaku, al’ koji kad pobesni vadi sekiru iz panja, i spasavaj se ko može. Pa još ako si LGBT osoba koja slobodno šeta svojim gradom (a ne samo njegovim), pa ti ovaj neonacistički dilkan peva o Perunu i preti da će da te išutira cokulama. A dotični, by the way, uživa provodeći dane na Zemunskom keju, daleko od sela na kojem nikada nije živeo niti namerava da se nastani.
Fama o vraćanju korenima, o modernom svetu koji preti da uništi tradiciju, o moralnoj čestitosti naših predaka, o svetu koji je nekada bio savršen a koji se sada nalazi na ivici apokalipse, o ideji da je u stara vremena sve bilo bolje – to su sve strahovi od promena, od nove i nepoznate budućnosti, potpomognuti romantizacijama o svetu koji poznajemo sa fotografija ili iz žestoko moderiranih istorijskih čitanki. Upravo to je ono što sam na početku naveo kao sledeću fazu kritike modernog doba od onih koji slave patnju kroz život, naročito tuđu, pošto im je Crkva te somnabulne ideje usadila u glavu još od vremena patrijarha Pavla koji jede makrobiotički grašak, ali bez ‘leba. A s’ lebom može i majonez da zavara glad. Samo nemojte tražiti više od toga. Radije prinesite nama na oltar.
Demografska slika Srbije sada izgleda kao švajcarski sir ementaler, dakle gradovi su se uvećali na račun provincije. Uvek bilo, i uvek će biti tako. Pa ako je patnja prirodno ljudsko stanje kako žele da nam predstave, nije li onda i uživanje? Ako je ceo smisao vraćanja na selo da se neko drugi muči umesto nas kako bi cene namirnica na zelenoj pijaci putem povećanog obima proizvodnje pale, onda neka to rade malobrojno sposobni jer ionako preuzimaju sav rizik na sebe. Što da se ne obogate ako su vredni. Ako već niste sami krenuli u proizvodnju, ostanite tu gde vam je dobro. Situacije se same od sebe ekonomski rešavaju.
Poput mačaka, ljudi žele mentalnu stimulaciju. Kad im je dosadno, one se igraju čime god im padne šapa, pa jure loptice i skaču da vas ujedu za nogu kada prolazite pored njih. A pošto smo mi ljudi a ne amebe, imamo (bar većina nas) razvijene ljudske potrebe za ljudskim kontaktom i provodom, za životnim sadržajima kojih nema na selu, za privlačnijim i (zašto ne reći) lagodnijim zanimanjima koja zaista donose poprilične i pošteno zarađene novce, zašto bismo išli tamo gde svega toga nema?
I ako se i dalje ne slažete, ili vas možda čak i ljuti ovakav pogled na stvari, recite mi gde vam je stalno mesto boravka? Hvala lepo, prijatno i doviđenja.
