Sećate se onog popularnog video snimka uličnih prolaznika: „Šta je 14. februara?” „Osmi mart”.
E, tako sam ja prekjuče, na Osmi mart, farbala jaja. Nadiglo me najstarije dete da će sve mame doći u školu da pripremaju bazar u susret Uskrsu. Briznulo u plač! I ja šta ću, pa ovo najmlađe što ove nedelje sedi kod kuće (čitaj – ne ide u vrtić) pravac u radionicu. Kad tamo mama da izbrojiš na prste jedne ruke. U svakom ćošku po jedna. U sredini ja, laktam ćerku-domaćina-predpubertetliju, da ne tuli zašto sam joj dovela sestru bebu da je sramotim. Dobro, de, kao da ja nisam volela da sam na treningu umesto što se ovde prljam, ali dogovor – ja s tobom farbam jaja, ti meni po podne čuvaš bebu da odem na vežbe – mora da se ispoštuje!
Šta je, tu je. Izdržasmo jedan školski čas. Naš neočekivani ulazak u treće dva i fiksacija bebe juniora bio je dočekan unezvereno; e sad će da lete čaše od prljavih tempera na sve strane, ali mic po mic, kako skinusmo kapicu, pa jaknicu, pa dobismo neku drndu u ručicu, pobrasmo najlepše pohvale.
Krenusmo put parkića, i ja, istraumirana mama jednoipogodišnjeg deteta koje svako malo lupa usnu i bradu, ne dižem pogleda s nje da mi ne bi opet pala na moje oči. Ma, na moje oči, kažem ti (koje gledaju u telefon, đavo me odneo!).
Oseća se ta osmomartovska atmosfera, nije da nije, užurbanost, doteranost, zauzete ruke kesama i korpicama, mirišu im tragovi… A kako sam na porodiljskom, a muž mi na službenom putu, i od boga zaboravljena, pa ni običnog karanfila, a kamoli ruže. Od cveća sam videla samo teglu koju sam malo pre bojila u vazu za prodaju na predstojećem bazaru. Eh, nekad mi je ćale zvonio na vrata sa ružom, ali pošto je prešao osamdeset petu, od toga ostaše samo lepe uspomene. Ma, samo nek’ je živ. I zdrav toliko da mrda, što bi rekli. I dokle god mu ja ne nosim ruže, dobro je!
Mobilni se usijao od obaveštenja. Neželeći da delujem kao nemajka koja pored malog deteta bleji u ekran, ne mogah a da ne primetim uporan broj jedne izdavačke kuće. Neka evaluacija se očekuje od mene. Usmeravam ih na kolegu koji me menja, da stvarno nisam u toku sa poslovnim dešavanjima i trt-mrt pakujem misli da ne bih napisala doslovno da me zaobiđu. Ipak, oni hoće baš mene i baš, baš meni da uplate izvesnu sumu novca, a dovoljno je samo da otvorim link, prođem par neopterećujućih pitanja i kliknem na „gotovo”. U momentu mi sine kako mi se muž često smeje što koju god uslužnu delatnost da zatražim, ostavljam bakšiš kao da mi je plata ne znam ni ja kolika. A baš pre neki dan sam sa nekim finim ženicama komentarisala kako kad suviše stisneš pesnicu, iz nje curi… Moraš malo i da otvoriš ne bi li ti se vratilo. Jer, vrati se. Uvek se vrati. Ne samo u materijalnom smislu, nego i lepim gestom, dobrim savetom… Upravo se uverih u to.
Valjalo bi da se osećamo udobno u svom životnom sedlu. Kao u dobrim, starim cipelama. Ne u onim što žuljaju i koče nas, ni u onim prostranim što nas utiskuju u živo blato lenjosti. Valjalo bi da se osećamo udobno u svom životu i kad se prilagođavamo. I kad činimo ustupke. I kad nam se čini da gubimo vreme. I kad nam se ne čeka. I kad nam planove nosi stihija… Jer ko zna koje iznenađenjce sleduje, da ne kažem onu otrcanu frazu – ko zna zašto je to dobro.
Eto, ja za Uskrs neću farbati jaja po prvi put. Iako mimo običaja, mimo sveta, osećaću se udobno u svom životu.
Tako se namestilo.
Kolega
Sjajno, sjajno!