Teku potoci radosti, ponovnih susreta, zagrljaja… Žubor jezika, slovenščina, makedonski, ćakulaju slatke Dalmatinke već mediteranski osunčane. Na beogradskim ulicama sreću se učesnici sleta Dana mladosti. „Gledaj onu dobru ribu iz Trogira!”, čujem Hasana. Staje dah i meni i njemu. Nekad bilo. A danas? Svako malo teče krv pločnicima nekadašnje jugoslovenske prestonice. Majke sa decom u kolicima triput izviruju pre nego što koraknu na trotoar. Eto, oni što ironično ponavljaju da je Dan mladosti bio Potemkinovo selo za „tiranina Broza” sad su svedoci performansa agresije. Ništa nije lažno. Pucaju glave kao zrele tikve u navijačkim obračunima. Nema mesta za Dan mladosti, ali ima za ratove pomahnitalih klinaca i verske procesije.
Promoteri eks jugoslovenskog ludila ironično primećuju kako su talasi aplauza, koji su se prelivali stadionom i pozdravi Titu bili poza i laž. Moguće je da je bilo falširanja. Da je neko želeo da tu odu radosti i mladosti ismeje. Ali je sigurno više bilo spontanog osećanja zajedništva i pripadnosti zemlji koja se visoko uzdigla u svetu… Tito je bio amalgam. Te hemije koja je stizala odasvud. Od Triglava do Đevđelije. Tu štafetu koja je protrčala zemljom, nosil su najbolji među nama. Sportisti, omladinci, vredni rudari, metalci… „Ma isprazna masovka posvećena Srbomrscu”. To sad govore i oni koju su Starom, udvorički, prinosili i odmačinjali stolucu. Eto im sad litije. Nek se klanjaju mumificiranim leševima. Nek udišu miris pogrebnih ostataka. Terapija za bolji život na onom svetu. Danas televizijskim programima promiču slike čokota sa čarobnim zrnom grožđa. Pojedete bobicu i rodite bebu! Ne štedi se tamjan da se ljudi zaglupljuju. U Titovo vreme Dan mladosti je bio praznik života, a u udžbenicima je pisala istina o začeću života. Ruku na srce i meni je smetalo što su se poltroni utrkivali u stavljanju prefiksa Titovo ispred imena svojih gradova. Što su nicala odmarališta za njega gde god se kretao. A možda je i on mogao da kaže, Aman ljudi dosta. Prestanite.
Ali bi ruku u vatru mogao da stavim da je iz sve snage želeo da sačuva bratstvo i jedinstvo. Nije njemu igralo srce, zato što je njegovu pojavu u loži dočekivao plotun aplauza nego zato što je želeo da mladi sačuvaju ogroman partizanski kapital zajedništva. Da se ne proćerda nešto što je plaćeno krvlju Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih. Voleli Tita ili ne, Dan mladosti je bio ritual koga se ne treba stideti. Spektakl razigrane mladosti, Brankovo kolo, ruka ruci na centru stadiona JNA. Ljubomorno gajim parče uspomene na taj dan. Sećanje na Bibu iz Zaboka u koju sam se zaljubio, dok je u trikou plesala sa drugaricama. A kad bi otišla, već sutradan sam trčao na Glavnu železničku stanicu. Vadio povratnu kartu drugog razreda za Zagreb. Da vidim Bibu. I dok je spikerka najavljivala dolazak vlaka iz Beograda na drugi kolosjek, pevao sam zajedno sa lokomotivom „Vraćam se Zagrebe, tebi, tebi na obale Save… Vraćam se Zagrebe tebi, tebi na zidine stare…” Tako nekako. Lepo. I pevljivo.
A onda su došli „ovi” i ubili dane naše mladosti.
