Rasisti su uvek oni drugi

Izbeglice i migranti kroz Srbiju samo prolaze, bez namere da se ovde nastanjuju, a ipak su izloženi diskriminaciji i rasizmu. Niko ne nabraja imena onih koji su u Evropi poslednjih godina bili žrtve napada. Ni hiljade potonulih u vodama Sredozemlja niko ne oplakuje, a kamoli da za njih protestuje

Objavljeno 18.12.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Dok smo živeli u SFRJ, pitanje rasizma nije postojalo. Nije ga bilo ni u tadašnjoj Evropi. On se povezivao sa SAD, robovalasništvom i plantažama pamuka, svi smo čitali Avanture Haklberi Fina,Čiča Tominu kolibu i Ubiti pticu rugalicu, gledali Prohujalo s vihorom. Mada, znali smo mi da je 1955. godine u Montgomeriju, Alabama, Roza Parks, afro-amerikanka, odbila naredbu belog vozača da napusti red odčetiri sedišta u „obojenom” delu autobusa, da bi seo beli putnik, nakon što je „beli” deo autobusa bio popunjen. Ali, sve je to nama bilo tamo negde daleko i nismo povezivali sa nama, iako smo belci. Retko ko je i putovao u Ameriku.

Pogotovo nakon osnivanja Pokreta nesvrstanih. Tada je školovanje studenata iz zemalja u razvoju bio deo spoljne politike Jugoslavije i počeli su da nam pristižu studenti iz Afrike na studije, najviše u Beograd. Tadašnja sredina ih je toplo prihvatala, živeli su ne samo u studentskim domovima već i kao podstanari i vrlo brzo su se odomaćili kod nas. Kulturna razmena je onda bila uobičajena stvar, strani studenti sa sobom donosili muziku rodnih krajeva, pa su tako afrički studenti doneli fank u Jugoslaviju i imali smo prvi fank band Crni Panteri, osnovan 1964. godine, sastavljen od isključivo afričkih studenata iz Zaira, današnji Kongo. Ovde se odavno svirao i slušao džez i bluz, zatim i rok, a Džimi Hendriks je bio zakon, a za neke i ostao. Kasnije je sve više studenata dolazilo ne samo iz Afrike,već i iz Indije, Pakistana i arapskih zemalja.Takođe su bili prihvaćeni i nema žurke na koju nisu bili pozivani. I bili su ne samo dragi gosti, već i omiljeni drugovi i drugarice. Stvarala su se velika prijateljstva, pa i kumstva jer se ponegde rodila velika ljubav između stranih i domaćih devojaka i mladića, pa su neki i ostali ovde, zaposlili se i stvorili porodice i odlučili da provedu čitav život ovde.

Da ne pominjem čuvenog Stevu Šumadinca, Kenijca koga je malo ko znao pod njegovim pravim imenom Stiv Hanington. On se pojavio u reklami za Kluz i njegova čuvena rečenica: „Mače, idem do Kluza”, postala je legendarna i on je postao prava zvezda, pa je1984. godine objavio dva albuma sa svojim bendom za PGP i igrao je u nekoliko jugoslovenskih filmova i reklama.

Posle se u Jugoslaviji dogodio građanski rat, susreli smo se sa nacionalizmom, koji je ranije bio sporadičan i za mnoge od nas, pogotovo u Vojvodini, nepoznat. U svetu jača džihad i njihove terorističke akcije počinju da plaše zapadni svet, pogotovo posle tragičnog 11. septembra 2001. godine u Americi. „Obojeni” ljudi počinju da se posmatraju i tretiraju neprijateljski ne samo u Americi već i u Evropi, pri čemu se previđa činjenica da su se džihadisti prvo obračunavali sa neistomišljenicima iz svojih naroda.

Građanski rat u Siriji je počeo 2011. godine, a prveizbeglice i migranti su počeli da pristižu u Srbiju pet godina kasnije. Stvaranje takozvane „Islamske države” nateralo je mnogo ljudi da pobegnu iz svojih domova i spas za goli život potraže na zapadu, pa i kod nas, ne nameravajući da ovde i ostanu. Zatim su počeli da pristižu Iračani, Pakistanci, Avganistanci, Bangladežani… a Evropa nije htela, a neće ni sada da ih primi, pa je na svojim granicama ponegde podigla žičane ograde, a i tamo gde nije, bezobzirno im zabranjuje ulazak. Tako da oni, hteli to ili ne (a ne žele), prinuđeni da ostanu u Srbiji, jer je Srbija na listi sigurnih trećih zemalja, pa se tražioci azila automatski vraćaju ovde.

Da li ste se ikada zapitali ko su ti ljudi?

U azilantskom centru Krnjača živi, već skoro četiri godine, Rokaje Musavi iz Avganistana. Ima 69 godina. Ona, njen suprug Reza kome je 88 godina, i njihova kćerka Masouma, 28 godine, pobegli su iz Ghazi, svog rodnog grada u Avganistanu još pre 20 godina. Tada su talibani napali njihov dom i ubili dve Masomine sestre i četiri njena brata.

Tu je i Hatem al-Hamad, 30 godina, iz Alepa u Siriji. Na njegovom telu je puno ožiljaka. Glavna povreda mu je nastala od eksplozije bombe u sirijskom ratu. Dodatni ožiljci su od operacije na kojoj je bio ovde u Beogradu jer ga je mađarska policija napala na granici, pa je vraćen. Mađarska vlast je negirala navode o zlostavljanju.

Sa Hatemom je i njegov novi drug Mohammed-al-Muhammad. On je takođe pobegao iz Alepa u Siriji. On je prošlog decembra nekako prešao u Rumuniju, ali ga je rumunska policija uhvatila i pretukla i vratila u Srbiju. Kaže da je izgubio 85% vida od tih batina.

U Bogovađi je azilantski centar koji je privremeni dom za migrantske tinejdžere, to su deca bez pratnje, za nas je to novi pravni termin (engl.unaccompanied children), u dobi od 10 do 18 godina. Ima ih šezdesetak. Bilalova priča je priča svih njih.

Mohammad Bilal ima 17 godina. U Srbiju je stigao nakon više od godinu dana puta od Avganistana, preko Pakistana, Irana, Turske, Grčke i Makedonije. Njegova porodica je svu svoju ušteđevinu uložila da ga pošalje iz Avganistana. Za druge članove porodice nije bilo para. Bilala su u Iranu krijumčari ljudi ugurali u prtljažnik automobila sa još četvoricom dečaka. Mislio je da neće preživeti unutra, a onda ih je iranska granična policija uhvatila, mučki pretukla i rekla im da idu u Tursku. On je tada imao 14 godina. Tako su stigla kod nas sva ta deca.

Zato nije tačno da dolaze samo vojnosposobni muškarci i da nema žena i porodica, već je među migrantima mnogo dece i problem je i što se dečaci od 14 godina vide kao vojno sposobni. Muškarci su u većini, a ima žena i porodica, ali malo, uglavnom zato što čekaju da se muškarci probiju, vide kakva je situacija te da bi usledilo eventualno spajanje porodice, ako bude mogućnosti i novca.

Istovremeno sa nasiljem na granicama počelo je i širenje lažnih vesti o njima na drušvenim mrežama i reč „migrant” je dobila krajnje negativnu konotaciju. Naše tradicionalno gostroprimstvo za njih nije važilo. Tada se naše društvo suočilo sa novom vrstom ksenofobije, predrasudama i rasizmom.

Nikada nisam mogla da zamislim da se u našim autobusima može desiti slučaj sličan onom koji se desio Rozi Parks.

Neki prevoznici 2017. godine odbijaju da voze izbeglice i migrante, koji imaju i kupljene karte i dokumente koje im je izdala policija u Srbiji, a žele iz Beograda da odu u neki od prihvatnih centara u zemlji. Za Radio Slobodna Evropa je o tome detaljno pisala Iva Martinović.

Društvenim mrežama je septembra 2021. godine počeo da kruži video koji je snimljen u autobusu, linija 860, kod Umke, u pravcu prema Beogradu:

https://www.facebook.com/DebeliKumZna/videos/1505706279785551

Na ovom snimku se vidi kako jedan, nazvaću ga „ naš nepoznati”, izbacuje migrante kojih je bilo mnogo, iz tog autobusa jer, navodno, nemaju karte.

Taj čovek im je prilazio i govorio: „Nemate karte? Napolje!”

„Napolje, napolje, napolje”, neprestano je vikao.

Prilikom izlaženja migranti su ga pitali zašto to radi, dok su mu neki nešto dobacivali.

Na snimku se vidi i da neki od migranata ipak u rukama drže karte. (Pitam se ko od nas drži kartu u ruci za vreme vožnje? Ja svoju stavim u tašnu.)

Kada su izašli, rekao im je: „Napolje stoko jedna”.

Eh, davno beše kad je Diogen iz Sinope rekao da uvreda sramoti onoga ko je izgovori, a ne kome je upućena.

Šta su radili ostali putnici u autobusu? Oni su sve to mirno posmatrali, jer rasisti su oni drugi, nikad mi. Šta se to nas tiče. Ipak je jedan od njih sve snimio. Savest je proradila, makar i krišom.

Jedan Indijac, koji živi u Srbiji više godina, oženjen je Srpkinjom i imaju dete, izbačen je iz poznatog beogradskog frizerskog salona jer je „TAMNOPUT I LIČI NA MIGRANTA”. Supruzi, koja se pobunila, vlasnik je poručio: „Ne primamo ih jer su štrokavi”.

Njen muž je bio tužan, smatrajući da sve potiče iz neznanja i straha, a ona besna jer se pita šta čeka njeno dete koje je tamnoputo. Da li će moći da se ošiša?

U prodavnicama su takođe nepoželjni, a i na ulicama se ljudi sklanjaju od njih.

Migrante u Beogradu često mešaju sa arapskim turistima, koji obično dolaze uglavnom iz Emirata za vikend, nose skupocenu odeću i pazare po šoping molovima. Tako se stvorio mit da migranti sa sobom nose basnoslovno bogatstvo. To, naravno, nije istina.

U Srbiji se trenutno nalazi oko 5.000 izbeglica i migranata. Gotovo polovina su Avganistanci, koji su, poput Bilala, počeli da beže iz svoje zemlje mnogo pre nego što su talibani preuzeli vlast. Znali su šta im se sprema. Da li su znali šta će ih dočekati ako ili kada stignu u obećanu Evropu? Sigurno nisu mogli da zamisle da će ih u Evropi dočekati bezosećajnost, mržnja, bodljikave žice, brutalnost policije, a pogotovo da će pustiti pse na njih, kao u Belorusiji. Jedna očajna žena, koja se našla tamo, s pravom je zavapila: „Oni su uništili našu zemlju, a ovo su njihova ljudska prava!”

Niko ne nabraja imena onih koji su u Evropi poslednjih godina bili žrtve napada. Ni hiljade potonulih u vodama Sredozemlja niko ne oplakuje, a kamoli da za njih protestuje.

Izbeglice i migranti kroz Srbiju samo prolaze, bez namere da se ovde nastanjuju, a ipak su izloženi diskriminaciji i rasizmu.

Mi koji tako volimo da kažemo da se na dvoru Nemanjića jelo zlatnim viljuškama, zaboravljamo da oni dolaze sa prostora Mesopotamije, a to je mesto najranijeg razvoja Neolitske revolucije 10.000 godina pre Hrista, koja je inspirisala neke od najvažnijih razvoja u ljudskoj istoriji, uključujući pronalazak točka, sadnju prvih žitarica. Jedna je od četiri rečne civilizacije (ostale su Nil, Ind i Žuta reka) u kojima je izmišljeno pismo i razvoj kurzivnog pisma, matematike, astronomije. Oni su izmislili mnoge tehnologije – obradu metala i bakra, izradu stakla i lampi, tkanje tekstila, kontrolu poplava, skladištenje vode i navodnjavanje. Hamurabijev zakonik potiče odavde. Poznata je kao jedna od najranijih civilizacija koja je ikada postojala na svetu.

Setite se toga kad ih sretnete.

Ostavi komentar

  • (not be published)