Aleksinac i Sarajevo

Ovde je reč o odmazdi, nevinim žrtvama, licemerju... i četvorogodišnjem davljenju jednog kosmopolitskog grada

Slobodan Dukić
Objavljeno 06.04.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Šest puta u 78 dana NATO bombarderi gađali su srpski grad Aleksinac. Poginulo je 11 civila. Višestruk je broj povređenih. Pod tepihom bombi ljudi su padali na ulicama. U kućama. Slike su bile apokaliptične. Razrušene zgrade, upaničena i krvava lica. Zavijanje sirena. Aleksinčani, danas, 19 godina posle, pitaju se zašto su bili meta. Odgovor zapadnoevropske vojne alijanse je da su piloti gađali civilne objekte greškom. Pogrešne upute dobili su od pretpostavljenih. Sorry! ponavljaju komandanti vazdušnih operacija. J… ga, bio je rat. Yes serr. Bio je rat. Samo da su se vaši momci niže spustili mogli su da vide ljude. Žene kako zamiču za kapije sa zembiljima pod miškom. Decu u igri… Ah, mogli su. Ali ko međ’ „nebeskim kaubojima” mari za civile koji su se našli na njihovom nišanu. Ispalili su na njih smrtonosne projektile. Vratili bombardere u bazu i nazdravili viskijem zbog „uspešnog obavljenog zadatka”.

Devetnaest leta posle taj mali grad na jugu Srbije pohodila je kumovska vrhuška. Na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Kumom nad kumovima. U to vreme bio je ministar u Vladi Srbije. I đak za primer u Šešeljevoj naci-školi. Vladajući Miloševićevi socijalisti i Šešeljevi četnici, masakrirajući i proterujući albanske civile sa Kosova, kumovali su odmazdi NATO avijacije na Srbiju. Zvuči neverovatno, ali u Beogradu niko ne zna tačan broj poginulih. Govori se o 1.200 do 2.500 žrtava. Zgodno za špekulacije. Kojima su, naročito, skloni vladajući političari. Oni danas patetično, kao babe narikače, kunu atlansku vojnu alijansu za genocid nad Srbima. A kopali su jame drugima. Premeštali im kosti. Hladnjače punili ubijenim ženama decom, starcima… I iskopali rake sopstvenom narodu.

Govor A. Vučića u Aleksincu, 24. marta 2018. godine (Izvor: RTS)

Nameštenih izraza lica, ti glumci i licemeri, pred aleksinačkim spomenikom žrtvama NATO bombardovanja, grčili su očne mišiće, prizivajući lažne suze. Vučićev hor podguznih muva lelekao je zbog „agresije i strašnog zločina koji neće nikad zaboraviti i oprostiti”. Nad suverenim narodom koji svojom istorijom i životom to nije zaslužio. Busali se tako u „junačke grudi”, a dok su sirene zavijale Beogradom bili su sakriveni u atomskim skloništima. Pa, da li je stradao neki njihov sin, pristao za pušku? Nije. Stradala je žakerija i urbana sirotinja. Padajte braćo, plinte u krvi, pustite nas da pobegnemo prvi, tako su ti nazovi heroji, u gaćama usranih od straha, pevali. Da ih je čuo rodoljubivi Đura Jakšić, autor pesme „Padajte braćo”, pucao bi sebi u slepoočnicu.

Bedni hor mizernog dirigenta. Oholog i lažnog zaštitinika naroda i države. Koji glumata po Srbiji. Recitujući svoju monološku numeru o Srbiji „koju su želeli da ubiju, ali koju nisu ubili. I nikada neće njihova je zajednička kletva, a naša budućnost!” Tako govori Vučić. Čekajte, je li to onaj isti šiljokuran, naoružan automatom, koji je štitio Šešelja na brdima iznad Sarajeva, obručenog tenkovima i topovima? Da, da to je taj. Postoji tonski i vizuelni snimak o tome. Baš kao i onaj iz Gline. Gde ovaj ubeđuje krajiške Srbe da ne brinu i da će ovaj deo Hrvatske biti Velika Srbija.

Govor A. Vučića u Glini 20. marta 1995. godine

Juče je bio 5. april 2018. godine. Prošlo je 26 godina od 5. aprila 1992. godine, kada je počela agresija na kosmopolitsko Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu. Najvažniji cilj Karadžićeve soldateske je bio otkinuti što više teritorija od te bivše jugoslovenske republike. Komadati je, cepati je uzduž i popreko. Listam , onako na slepo, stranice dnevnika mog sarajevskog prijatelja. Srbina. Antifašiste. Prvi maj, 92… Na Trebeviću je napadnut relej UKT veze Hitne pomoći. Ovo je direktiva Radovana Karadžića da bi se onemogućilo pružanje hitne pomoći ranjenim i bolesnim Sarajlijama. Drugi maj ’92… Sarajevo se iz sata u sat sve više trese od eksplozija. Ova vojska bezdušno tuče kao da je on pod nekim mrskim neprijateljem, tuđinom koji je ugrozio slobodu svih. Zaista je to bezdušna tuđinska vojska koja nastoji da razori grad i da pobije što više njegovih gradjana… Treći maj ’92… Razaraju se vitalni objekti za život grada i republike… od ubitačne vatre zapaljeno je više tramvajskih kola, gore samousluge, crkve, banke… 12. juli ’92… Bombardovana je klinička bolnica „Koševo”. Uništeno je šest prostorija. Ranjene su četiri osobe. Ortopedija je teško oštećena… 25. jul iste godine… agresor raketama tuče po groblju „Bare”. Uništava pogrebne kapele. Uništeno je preko 1.500 spomenika. Ginu ljudi koji su došli da obiđu grobove svojih mrtvih… Sedmi januar ’93… Opet nema hljeba, vode i struje. Sarajlije umotane u kapute jure sa kanisterima na vodu i sa vode. Hladnoća je zaledila instalacije. Otpadne vode i fekalije treba bacati u Miljacku, inače se izlivaju po stanovima… 24. januar ’94… Primili smo humanitarnu pomoć. Trećinu litre ulja i pola kilograma pasulja.

Sjećanje na opsadu Sarajeva (Izvor: Radio Slobodna Evropa)

Beleži moj sarajevski prijatelj i svadbu usred rata. Mladi Musliman ženi Srpkinju. Mladoženja nema cipele za svadbu. Trka prijatelja Srba, Hrvata, Muslimana. Preturaju ormane, šupe, tavane… Neko je našao crne lakovane cipele. Mladoženji , nažalost, tesne. Svejedno. Venčanje je održano. Mladenci sirotinja. Ali srećna… 28. juni ’95… U Sarajevu ubijene četiri osobe. Ranjeno je 46. Meta četničkih napada bila je i zgrada „Oslobođenja”. I ovaj napad kao i napad na RTV BiH ne može spriječiti da istina o borbi u BiH i dalje odlazi u svijet… 28. avgust ’95… Čuju se snažne eksplozije kod Tržnice. Odatle se čuje galama, plač, dovikivanje. Zavijaju sirene. Dolaze i odlaze sanitetska kola… taksi, kamioneti, voze ranjene i mrtve. Opet su fašisti napravili pokolj i sakatili Sarajevo. Ubijeno je 35, a ranjeno 90 građana raznih uzrasta. Granate nisu birale. Stradali su Srbi, Muslimani, Hrvati… 14. decembar ’95… TV BiH direktno prenosi iz Pariza ceremoniju potpisivanja Mirovnog sporazuma, a četnici tromblonima gađaju centar i korito Miljacke.

Sa gotovo osam stotina stranica dnevnika mog sarajevskog prijatelja kaplje krv. Svedočenje o davljenju grada. O deci u igri obezglavljenoj granatama sa visova iznad sarajevske kotline. O smrti, gladi i žeđi. O smrzavanju. Uprkos tome desetine hiljada građana potpisuje Deklaraciju o neophodnosti zajedničkog života. Svoj potpis na slovo ovog dokumenta stavili su i mnogi u svetu. Državnici i obični ljudi. Nije vredelo. Bosna i Hercegovina zajedno sa Sarajevom danas je invalidna država. Podeljena. Tom podelom nagrađeni su agresori. Podelama i cepanju se ne vidi kraj.

Ostavi komentar

  • (not be published)