Ovog leta sam u svojoj ulici zatekao grupu mladića kako na zidu susedne zgrade… pa voleo bih da nazovem njihovu akciju crtanjem murala, ali realno zatekao sam ih kako ispisuju grafit. Njegov sadržaj je bio prilično preteći:
RASTU NEKI NOVI SRBI KAO LJUTA GUJA
SKUPO ĆE VAS KOŠTATI BLJESAK I OLUJA
Na početku hajde prvo da pohvalimo mlade naraštaje koji su pokazali inicijativu da se organizuju oko neke grupne aktivnosti motivisane potrebom da razmišljaju politički i društveno angažovano. Bravo momci, dobili smo još jedan primer da naša omladina nije prikovana za ekrane mobilnih telefona nezainteresovana za bilo šta dalje od beskonačnog doom scrollinga.
Međutim, kao stanar u ulici u kojoj je grafit osvanuo, a samim tim i deo publike kojoj je namenjen, uzeću slobodu da uputim autorima nekoliko konstruktivnih kritika. Izneću potom i jednu pretpostavku gde vidim da je zapelo u njihovom kreativnom procesu.
Ovo je poslednji slučaj u sada već podužem nizu grafita nacionalističke sadržine koji se ispisuje na Tesli, a svedoci smo kako ista tematika metastazira i u drugim većim gradovima poput Novog Sada. Nacionalizam jeste u našoj zemlji vazda bio popularan, ali nije univerzalan. Hoću reći da postoje komšije drugih nacionalnosti ili senzibiliteta koji se sa gorepomenutim porukama ne identifikuju, čak ih sa pravom mogu smatrati neprijatnim.
Pored vrednosnog sporan je i estetski aspekt koji se najbolje može objasniti citatom Rambo Amadeusa o nacionalizmu: „Nacionalizam je tema za one do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kada plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kada pređe 1.000, onda je top-tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kada se popne na više od 3.000 onda prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i ljubavi”. Suština je da ni nama komšijama koji se prezivamo na -ić (za koje cenim da smo ciljna publika) ne činite uslugu redizajnirajuči nam naselje tako da izgleda kao jeftini nacionalistički geto. Daleko od toga da smo mi na Tesli neki posebni buržujski nobles, ali ne moramo da se predstavljamo ni gorim nego što jesmo.
Naročit problem ovog grafita je kontekst u kome je nastao. On nije preterano originalan ne samo jer nije naročito kreativan, već zato što predstavlja reprizu šovinističkih ideja koje su harale devedesetih godina Srbijom i regionom sa pogubnim posledicama. U svakom mestu u kome su operisali ti samoproklamovani branitelji Srba i srpstva, srpske kuće su na kraju zavijene u crno, pod uslovom da nisu završile u plamenu. Izbeglicama iz tih kuća je prodavana čak i flaširana voda dok su konvoji preusmeravani što dalje od Beograda i drugih većih gradova.
Još je porazniji materijalni bilans tih sramnih „branitelja” nakon što su završili sa „odbranama”. Vučić je završetak bombardovanja Srbije dočekao sa jednim stanom više dobijenim od domovine, ljudi poput Arkana ili Palme su iz ratova izašli sa ozbiljnim bogatstvom, a zanimljiv je i slučaj osuđenog ratnog zločinca Šešelj dr Vojislava kome je u američkim i australijskim bankama (iz nekog razloga nisu mu po volji bile ruske) blokirano ukupno 187.000 dolara. Kada se sa osvetničkim žarom lati spreja grupa mladića koja za vreme Oluje i Bljeska nije bila ni rođena, ona nas vrlo lako navodi da pomislimo kako je stasala nova generacija željna plena, a nameću se i druge ništa laskavije motivacije.
Ako smo nešto mogli da vidimo na ulicama u proteklih godinu dana, onda su to studenti i njihove vrlo često izuzetno pametne i duhovite poruke. I šta je suština njihovih parola, šta to mladi u Srbiji traže? Oni traže pravdu, traže odgovornost, traže rešenja za glib u koji smo gurnuti. Suština našeg novog grafita na Tesli se može podvesti kao pretnja ili želja za osvetom. Postavlja se pitanje ne samo kako je naša lokalna momčad uspela da u tolikoj meri promaši sentiment odličnih ideja raširenih u njihovoj generaciji, već i da li je bilo neophodno nacrtati grafit koji ima priličan ćaci prizvuk. Kada baneri sa krvavim srednjim prstom nisu postigli željeni efekat, Vrhovni Ćaci je pokušao da skrene pažnju sa svoje odgovornosti za ubistvo ljudi ispod nadstrešnice nizom lažljivih, šovinističkih parola. Besmisleni natpisi, u koje niko na strani razuma nije poverovao, brane Vojvodinu od otcepljenja, Srbiju od genocidne reputacije, zaustavljaju trijumf ustaša… „Ljute guje” iz našeg komšiluka se stilski i idejno najbolje uklapaju u taj korpus ćaci parola, a to je jedno vrlo bezvezno društvo. Na žalost grafit izgleda kao da ga je Vučić lično crtao.
Ako se upustimo u kritiku rada mladih, izuzetno je važno da ona bude i konstruktivna. Bez pitanja sam dobio priliku da svaki dan gledam jednu problematičnu poruku pa ću uzeti slobodu da autorima ponudim rešenje kako da unaprede svoje umetničke performanse kao i da izbegnu poređenja sa pijunima napredne stranke.
Bilo mi je neprijatno da buljim i prebrojavam naše kreativne komšije, ali koliko sam uspeo da primetim cela grupa je bila prilično homogena. Homogena u smislu polne strukture s obzirom na to da među crtačima nisam uočio nijednu devojku. Kako da vam kažem momci, žene umeju da budu prilično pametne, a vi ste se na žalost uputili bez ijedne od njih u vode kreativne industrije. Daleko od toga da žene nisu u stanju da izgovore nijednu notornu glupost, o čemu živopisno svedoči čitav opus neverovatno stupidnih izjava glavne pokroviteljke kreativnih industrija u Srbiji, Ane Brnabić. Međutim, iznova i iznova se pokazivalo da heterogene grupe ljudi zdravorazumskije razmišljaju od homogenih. Homogene skupine poput fudbalskih huligana su nam podarile neslavni biser „nož, žica, Srebrenica”, a i kod Vučićevih udarnih odreda se može primeniti da odsustvo žena paralelno prati i obilje glupih ideja, počevši od gafa koji nam je podario izraz ćaci, do vređanja studenata povicima „ustaše”.
Studentski pokret je sušta suprotnost ovim homogenim pojavama u svakom pogledu. Za razliku od studentskih protesta devedesetih koji su imali vođe i koje su mahom vodili muškarci (ispostaviće se vrlo nesrećno odabrani), današnji pokret je mnogo inkluzivniji, demokratičniji i heterogeniji. I pogledajte koliko je dalje dobacio od ijednog drugog pokreta do sada. Dobili smo mnogo više od mora lucidnih parola i prilika da se nasamare medijske trovačnice SNS-a. Ko bi rekao da će grupa u kojoj su devojke ravnopravno zastupljene biti tako dobro organizovana i to baš na polju logistike. Uspešno su prepešačili celu Srbiju od Subotice do Novog Pazara, stigli su biciklima do Brisela i Strazbura, oplemenili su nacionalnu zastavu koje su šovinističke hulje decenijama iz krajnje sebičnih, korumpiranih pobuda pokušavali da nam ogade. Kako je smešno izgledala (opet moram da primetim još jedna uglavnom men only) grupa ćacija koji su kobajagi pešaka (mnogi u papučama i bez ikakve opreme) krenuli sa Kosova da se poklone Ćacisandru u Beogradu, iako su polovinu puta prešli autobusom. Još jedna slična homo skupina je na putu do najvećeg antikomemorativnog skupa u Novom Sadu.
No vratimo se na kraju našoj lokalnoj zajednici. Pre nego što će nam za pola miliona evra izgraditi novu teretanu, lokalni centri korupcije su prorušili jedinu terenu na otvorenom koja je postojala na keju. Nedavno su u okviru renoviranja dečijeg igrališta uklonili još jednu instalaciju za vežbanje u Narodnoj bašti. Reč je o besplatnim sadržajima koje je svakodnevno koristilo desetine Pančevaca i budimo fer, njihova odbrana nije i ne treba da bude u isključivoj nadležnosti lokalnih patriJota. Sa druge strane ko je pozvaniji da ih brani od „ljutih guja” sa Tesle koje treba negde da se čeliče pre nego što krenu da oslobađaju Knin i Vukovar? Što bi rekao Marčelo: Ti bi da ideš da braniš Kosovo, nisi bio ni da braniš Kališ.
Na istoj toj Tesli pre pet godina formirala se još jedna grupa građana sačinjena od ljudi različitih uverenja, godina i svakako mnogo heterogenije polne strukture. Aktivisti okupljeni u Inicijativi Odbranimo Teslu nikad nisu bili tako ambiciozni da oslobađaju Prištinu, Vukovar ili Knin, ali je zato njihova borba postigla konkretne pobede kada su se usprotivili predatorskom urbanizmu. Platani i dalje stoje, a nove zgrade koje je trebalo načičkati među planski postavljene postojeće se još uvek ne naziru. Od Hitlerovih crnokošuljaša, do Vučićevih crnokapuljača, batinaša i kvazihodača sve ove homo grupe izgledaju veoma opasno i preteće, ali da li je ijedna od njih ostavila nešto trajno iza sebe vredno pohvale ili sećanja?
Nedavno smo saznali da je Vesićevo ministarstvo svojevremeno platilo par stotina hiljada evra za kvazipatriotske škrabotine koje su osvanule po zidovima širom zemlje. Delim ovaj savet našim omladincima jer se optimistično nadam da nisu deo SNS koruptivnih šema. Ti što su upali na Vesićev platni spisak nemaju nikakvu autorsku slobodu, oni farbaju po naređenju. Ne morate razmišljati kao Marčelo, ali ako uključite barem neku verziju Mimi Mercedes u svoj tim, siguran sam da će značajno poboljšati vaš kreativni proces. Mnogi veliki mislioci decenijama nisu objavljivali ništa iz straha da napisano neće biti dovoljno dobro za masovnu publiku, tako da ni ćutanje (pardon, tihovanje) nije naročito loša opcija ukoliko ideja nije dovoljno sazrela da se isprska po zidu. Less is sometimes more.
