Kancer (ili kad zakažu kontrolni mehanizmi)

Konstantin Ilijević
Objavljeno 07.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Čitao sam objašnjenje jednog genetičara koliko je zapravo teško dobiti rak. Prvo se mora oštetiti DNK, zatim ćelijskim mehanizmima mora promaći oštećenje naslednog materijala, najveći broj oštećenja je bezazlen ili fatalan za ćeliju, samo mali broj će omogućiti ćeliji da se nekontrolisano razmnožava i dovesti do pojave raka. Ako sam dobro zapamtio, da bismo dobili rak potrebno je da zakaže svaki od četiri ili pet kontrolnih mehanizama koji će popraviti oštećenu DNK ili pak naterati podivljalu ćeliju da izvrši samoubistvo. Otuda mnogi strastveni pušači u našoj zemlji dožive duboku starost od 50, 60 ili čak i više godina, uprkos svojim destruktivnim navikama.

Za vreme karantina svi smo imali priliku da vidimo video snimak policajca koji šamara savladanog čoveka na zadnjem sedištu policijskog automobila. Udara ga manično, jedan šamar sledi drugi praćen banalnim pitanjima: „Kako se zoveš? Kako se zoveš?” Prizor je sam po sebi sraman i nedopustiv za ponašanje državnih službenika u bilo kojoj normalnoj zemlji, međutim, meni je bio dodatno jeziv jer mi je u sekundi prošlo kroz glavu na koliko nivoa je naše društvo moralo da zakaže da bi ovakav prizor dospeo u vesti. Pomislio sam: Pa ovaj policajac, to smo svi mi. On je ogledalo našeg društva.

I zato hajdemo redom, koji su sve kontrolni mehanizmi omanuli pa nas sada izjeda kancer. Prvo su zakazali njegovi roditelji koji su mogli da mu usade odbojnost prema nasilju još dok je bio dete. Neću uopšte da spekulišem gde je čovek rastao i čega se u životu nagledao, ali na tom snimku lupa šamare sa zastrašujućom rutinom. Zatim je zakazala njegova učiteljica ili učitelj i ostali nastavnici, koji je trebalo da ga nauče da nasilje nikad ne sme da bude rešenje, pogotovu ne za banalne probleme poput identifikacije osumnjičenog. Fejlovali su njegovi drugovi od kojih bi trebalo da preuzme osećaj koliko je nečasno udarati nekoga ko je savladan i ne može ili ne sme da uzvrati, niti da se brani.

Omanuli su njegovi instruktori i nadređeni jer ga nisu istrenirali i uslovili da se ponaša kao da zakon koji sprovodi važi i za njega, da ne može nekažnjeno da se ponaša kao bahati siledžija. Zastrašujuće je i to što je snimak nastao u sred belog dana u centralnom beogradskom naselju, pošto se logično nameću pitanja: Ako se tako ponaša ispod nečijeg prozora gde svi mogu da ga vide, čemu su sve izloženi pritvorenici u podrumima policijskih stanica daleko od neprijatnih svedoka i kamera mobilnih telefona? Ako je ovakva scena moguća u prestonici Srbije, šta se sve dešava u mestima gde je kontrola labavija? Na žalost ova pitanja nisu bez odgovora, citiraću pasus iz teksta Andree Čolak objavljenog na Peščaniku o mučenju našeg sugrađanina u policijskoj stanici koje je dobilo i sudski epilog: „Naterali su ga da kleči duže vreme, udarali ga kožnim bičem po rukama, stavili plastičnu kesu na glavu i držali sve dok nije počeo rukama da udara o pod jer nije mogao da diše. Jedan od policajaca mu je naredio da ispruži šaku, prislonio cev pištolja na dlan i pretio da će da mu ostavi „uspomenu za ceo život”. Onda se predomislio, ali je pretio da će ga „staviti na struju”. Inspektor iz Mladenovca je pretio pozivanjem centra za socijalni rad koji će im ćerke smestiti u Zvečansku, jer će i on i supruga sada završiti u pritvoru.”

Omanuo je i nasilnikov kolega koji ga nije sprečio u zlostavljanju zatočenog, kao i ceo komšiluk u kome se niko nije pobunio ili barem viknuo: Prekini ili ću pozvati N1! (U sličnim situacijama uvek pretite nezavisnim televizijama, praksa je pokazala da nasilnike to mnogo više plaši nego policija). Zapravo možemo čuti i dijalog autorki snimka koje na glas razmatraju i odustaju od ideje da se umešaju. To takođe puno govori o nama. Mi smo očigledno društvo u kojem se kolege i građani takvim nasilnicima sklanjaju sa puta. Sigurno imamo dublji razlog da se tako ponašamo od prostog konformizma, ne?

Svestan sam da je zemlja u kojoj živim relativno nedavno vodila i izgubila nekoliko ratova, da je devastirana strmoglavim ekonomskim, kulturnim i moralnim posrnućem, da je mentalno zdravlje većine nas odavno ozbiljno narušeno. Voleo bih da su naši policajci poput heroja iz stripa, ali sam svestan da se u praksi uglavnom kreću na nekoj skali od vrlog Obilića do Hanibala Lektora. Pitanje je kako sprečiti da se gore pomenute scene više nikad ne dogode? Nakon što je javnost saznala za ovaj incident pokrenula se i unutrašnja kontrola policije, a šamaranje našeg bespomoćnog sugrađanina osudili su i ministar policije i ombudsman. Međutim, prošle nedelje smo saznali da je tužilaštvo odustalo od optužbe za mučenje, najviše zbog toga što se oštećeni izjasnio da se ne oseća maltretiranim i mučenim. Ne znam za vas, ali ja se stvarno pitam da li su ti tužioci normalni?! Možda bi i onaj mladić kome su onesvešćenom lomili ruke u Novom Sadu rekao da se ne oseća mučenim, ali svi smo videli snimke. Nasilje kome smo svedočili ne može i ne sme biti uzeto za normalno. Niti ćemo pristati da nas prave još luđim nego što smo do sada poludeli.

Mi smo takvi kakvi smo, nesporno je da kao celokupno duštvo treba da se značajno promenimo na bolje. Mnogo bolje od stanja u kojem trenutno jesmo. Da bismo se maknuli sa ovog mračnog mesta na kome se nalazimo, treba neko da nas povuče na gore. Neko ko je u poziciji da predstavlja uzor, podiže standarde ponašanja i bdi nad tim koliko se oni poštuju. Možda je onaj policajac duboko poremećena ličnost, a možda šamara ljude pred kamerama jer oseća da mu se prosto može. Rekao bih da je naš najveći promašaj što smo dopustili samokidnapovanoj Zagorki Dolovac da vodi tužilaštvo, partijskom poslušniku koji ima nadimak Slina dali ministarstvo policije, a apsolutnu vlast u državi prepustili bratiji (za bot algoritam da podvučem braća Andrej i Aleksandar Vučić). Zapravo smo i dobro prošli.

Ostavi komentar

  • (not be published)