Kako prevazići poraz devedesetih

Čini se da se Srbija približava autokratskim zemljama poput Rusije i Kine

Zlatoje Martinov
Objavljeno 15.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Ako izuzmemo pojavu korona virusa, glavna medijska tema ovih dana su predstojeći izbori odnosno dilema izaći na njih ili ne. Postoje samo dve vrste očekivanja kako građana tako i političkih stranaka, bez obzira hoće li učestvovati na izborima ili će ih bojkotovati: da će nakon Vučićeve pobede poteći med i mleko (SNS i njegovi koalicioni partneri) i onih skeptičnih koji veruju da se neće ništa dogoditi sve dok opozicija ne dođe na vlast (svi opozicionari bez razlike).

Jasno je da nijedno ni drugo očekivanje nije realno. U prvom slučaju neće poteći ni med ni mleko, a u drugom da se ništa suštinski pozitivno neće dogoditi čak i kad bi nekim neverovatnim slučajem opozicija na ovim izborima pobedila i došla na vlast. Olako se govori o mogućnostima za ozbiljne društvene promene. Jer, Srbija se kao društvo decenijama nalazi u dubokoj moralnoj krizi iz koje se, realno gledano, izlaz ne vidi.

Zašto?

Iz prostog razloga što nije u stanju da nepristrasno osvetli najtamniju stranu svoje novije istorije: ratove i zločine iz devedesetih godina 20. veka.

Kako je moguće jednom društvu koje je tri pune decenije bilo u potpunosti prožeto čvrstim verovanjem da je nevina žrtva međunarodne zavere, da je borba protiv celog sveta njegov usud i da su „Srbi jedini na braniku pravoslavlja za razliku od drugih koji su se prodali Zapadu”, da prevaziđe svoj realni vojni i politički i moralni poraz devedesetih?

Umesto suočavanja sa stvarnošću ono je u doba Slobodana Miloševića to činilo potiskivanjem istine i pretvaranjem objektivnog poraza u „veliku pobedu”. Posle petooktobarskih „demokratskih promena” ništa se kvalitativno nije promenilo, dominiralo je i dalje načelo kontinuiteta. Jer „revolucija odozgo”, puka smena vlasti, nije prodrla u strukturu društva, nije ni načela a kamoli odstranila strukture moći iz doba Miloševićevog režima. Štaviše, ta struktura je ojačala nakon odluke Đinđićeve i svih potonjih vlada o još rigoroznijem i bržem procesu privatizacije društvenog sektora nego što je to bio slučaj u Miloševićevo vreme.

Zakon o privatizaciji predviđao je da do 2007. godine sva društvena privredna preduzeća moraju biti privatizovana što je, uz poslovnu balkansku netransparentnost prilikom prodaje društvenih preduzeća privatnom kapitalu, stvorilo ne samo neviđenu korupciju, nego i veliki broj vlasnika sa ogromnim kapitalom i znatnim uticajem na politička i društvena zbivanja.

Društveno-ekonomski preduslovi su bili pogodni da se i dalje načelno brani prethodna politika, a jedino što joj je zamerano bila je nesposobnost da rat za teritorije i „ujedinjenje Srpstva” i dobije. Koštunica i Tadić su Miloševiću zamerali samo način na koji je vladao, ali ne i njegovu velikosrpsku politiku. Predsednik SR Jugoslavije u doba Miloševića, književnik Dobrica Ćosić je i za vreme svog predsednikovanja, ali i godinama docnije, sve do svoje smrti, negovao tezu da je srpski usud da se „pobedi u ratu, a potom sve izgubi u miru” što je uz „Srbe kao žrtve vatikansko-kominternovske zavere” decenijama glavni mitološki narativ.

I danas uprkos Vučićevoj proevropskoj retorici, čini se sve da se Srbija približi autokratskim zemljama poput Rusije i Kine, jer će takva orijentacija, po mišljenju današnje političke elite kojoj ton i pravac diktira sam Vučić, (a u čemu se najveći deo opozicije slaže!) pomoći u procesu rehabilitacije politike iz devedesetih godina (Vučić: „Srbiju niko neće ponižavati”) i tu političku i moralnu katastrofu transformisati u „pobedu pravedne srpske stvari”, baš kao što je to 1995. i 1999. godine „obnarodovao” i Milošević.

Kontinuirana izvrtanja istorijske istine, dakle, ne samo da su iracionalni beg od stvarnosti i drski izazov urbi et orbi (u čemu osim Vučića i Vulina, udvorički saslužuje ministar spoljnih poslova Ivica Dačić) nego belodano ukazuju na ogromnu traumu srpske političke elite ali i celog društva počev od 1988. godine do dana današnjeg.

Ipak najvažnije pitanje za analitičara nije individualna i socijalna psihologija ove traume, nego ko je tvorac mita o „zaveri sveta” koji je proizveo ovu traumu, zarad čije koristi je taj mit stvoren i ko ga je proširio. Odgovor glasi: to su učinili stubovi društva, državno-partijska birokratija, Crkva, Akademija nauka, pisci, univerzitet.

Ove institucije su putem medija, nauke (naročito istorijske), saopštenja i javnih istupanja, memoarske literature, književnih dela, izgradili i širili ovaj mit. On je imao funkciju u pripremi i vođenju ratova devedesetih, ali i docnije tokom svih ovih decenija kako bi, s jedne strane, odgovornost za poraze u ratu ali i za socijalne prilike u zemlji odvratili od sebe i optužili druge, a sa druge strane, u održanju određenog stepena poželjnih tenzija i „patriotskog zanosa” ali i socijalno-ekonomskog statusa quo koji krupnom kapitalu (tajkunima bliskim vlasti) odgovara.

Svojom politikom toplo-hladno u odnosu na susede (Kosovo, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija) Vučić lavira između nacionalšovinizma devedesetih kojeg je i sam u to vreme zorno zastupao, i pomirljivih izjava o potrebi „uzajamne ekonomske i svake druge saradnje”.

To je igra na ivici noža koja uz nezalečenu istorijsku traumu, bojim se, vodi novim sukobima. Jer mitske predstave o u miru izgubljenim pobedama i o antisrpskoj zaveri koje danas sve više dobijaju na intenzitetu u javnom diskursu Srbije (dovoljno je svako jutro pregledati srpsku režimsku štampu i gledati televizije sa nacionalnom frekvencijom) i istorijske traume mogu lako da fanatizuju društvo.

Hitler je na jednom svom skupu izjavio da ako dođe na vlast neće dozvoliti da se Nemačkoj opet desi 9. novembar 1918. „Nikada više!” zapenjeno je uzvikivao. I zemljaci su mu 1933. poverovali.

Istorija nas, dakle, uči da budemo oprezni: uvek se, naime, nađe neko ko bi mogao da današnje raspolućeno, osiromašeno, lažima indoktrinirano i istraumirano srpsko društvo ubedi da se strane zavere moraju skršiti, a izgubljene pobede vratiti.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)