Sudija Palica

Konstantin Ilijević
Objavljeno 27.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Tokom nedavnih protesta isped Skupštine među uhapšenim građanima našla se i nekolicina koja je osuđena na zatvorske kazne samo zato što su navodno vređali policajce. Osuđeni su ekspresno, bez prisustva advokata i uprkos tome što ranije nijednom nisu bili osuđivani. Pravda u našoj prestonici funkcioniše kao lutrija, jer su zatvorske kazne dosuđivala samo dvojica sudija – Goran Milutinović i Đuro Pavlica. Drugopomenuti je zbog cele ove situacije dobio i posprdni nadimak Sudija Palica.

Čitajući skandalozne vesti o Sudiji Pa(v)lici, iz zadnjeg mozga koji se zlopati da zapamti čak i imena najuže rodbine i najbližih prijatelja, sinulo mi je: Pa ti znaš ovog čoveka, on je i tebe osudio pre godinu ili dve. Rečima jedne naše promašene književnice, bilo je to ovako:

Drugar moj i ja poranimo na jednu žurku. Ispred ulaza naletimo na policijski bunker, prilazi nam jedan oniži, srednjovečan policajac u civilu i zahteva da nas pretrese. Nema problema, prilazi prvo meni, opipava sve od patika do džepova i pazuha, da bi u sledećem trenutku uradio nešto sa moje strane totalno neočekivano. Detaljno me je ispipao u predelu prepona. Bizarnost cele situacije mi u tom trenutku polako postaje smešna, a kad sam shvatio da će isti tretman dobiti i moj drug (koji apsolutno zazire od bilo kakvog fizičkog intimiziranja čak i na nivou običnog zagrljaja), nisam mogao da se obuzdam i nasmejao sam se. Ne znam šta je moja reakcija trigerovala u nervoznom čuvaru „reda i zakona” (#interniranahomofobija), ali je nakon toga postao veoma vulgaran i neprijatan. Ja sam mu otvoreno rekao da „ne može tako da nam se obraća”, nakon čega je postao još nepristojniji i u neskrivenoj želji da mi bilo kako naudi, tražio mi je ličnu kartu. Silno se obradovao kad je čuo da je nemam kod sebe, već da mi se nalazi u automobilu parkiranom bukvalno na 50 metara od nas. Njegov kolega preko radio veze potvrđuje moj identitet, a zahvaljujući prisebnosti i diplomatičnosti mog prijatelja ubeđujemo policajce da to veče ne budem priveden u stanicu. Nakon par meseci sudija Pavlica neobavezno ćaska sa mnom tokom ročišta, zvanično konstatuje i da se policajac ponašao neprimereno, da bi me na kraju ipak osudio na uobičajenu novčanu kaznu za prekršaj tog tipa.

Mogu reći da je celo ovo iskustvo je bilo izuzetno poučno i da zbog njega ne verujem više ni našoj policiji, a ni našem sudstvu. Za početak moram da primetim kafkijansku dimenziju cele situacije. Ličnu kartu radi utvrđivanja identiteta može da mi zahteva samo policija, koja je pak bez problema uspela to i da uradi uprkos tome što ličnu nisam imao kod sebe, jer bože moj, 21. vek je stigao i u Srbiju. Ostaje nam da dočekamo da stigne i u apsurdistan.

Naučio sam da u našoj policiji rade ne preterano stabilne ličnosti koje vape da im se pruži profesionalna pomoć. Shvatio sam da zakon razumeju kao oruđe za ličnu vendetu, a ne kao vrednost koju treba da čuvaju i poštuju. Ne mogu da se ne zapitam, na šta bi još bio spreman, da li bi mi npr. u nekoj drugoj situaciji podmetnuo paketić sa drogom ili pokušao nešto još gore.

Tokom incidenta sa gorepomenutim policajcem, više puta sam mu tražio da se predstavi i kaže mi broj značke. Svaki put je to odbio nonšalantno prekršivši zakon, uz to me je još i sprečio da ceo događaj snimim mobilnim telefonom, na šta takođe nema nikakvo pravo. Za građane važe svi zakoni, ma koliko apsurdni bili, za policiju pak ne.

Najproblematičniji aspekt ove priče je što je celom incidentu nemo prisustvovalo još desetak drugih policajaca. Jednom od njih sam direktno rekao da njegov nervozni kolega neprimerenog ponašanja odbija da se identifikuje, što je kod njega naišlo na apsolutno ignorisanje. Zašto je ovo toliki problem? U svaki sistem može da uđe neka poremećena ili korumprirana ličnost, nerealno je očekivati da su svi policajci besprekorni, pogotovu u Srbiji. Međutim, nedopustivo je da sve njegove kolege pristanu da mu budu saučesnici, jer onda ceo sistem postaje izopačen. Još je poraznije kada informacija o takvom ponašanju dođe i do sudske vlasti bez ikakvih posledica po nedodirljivog pipača.

Kakve veze moje iskustvo ima sa protestima ispred Skupštine? Demonstranti su osuđivani na zatvorsku kaznu od 30 ili 60 dana zato što su vređali policajce na dužnosti. I to ne bilo koje, već pripadnike jedinica koje su ih prethodno gušile ogromnim količinama suzavca ili ih tukle dok bespomoćno leže na zemlji. Dokazni posupak se svodio na reč policajaca protiv reči građana i sud je uvek bezrezervno verovao policajcima. Znam da ukazujem na očigledno, ali evo ja iz prve ruke mogu da posvedočim da je sudija Pavlica lično upoznat sa tim da su naši policajci sposobni da ispovociraju verbalni sukob, kao i da ni po čemu ne zaslužuju bezuslovno poverenje, naprotiv! Čak i da nisu u pitanju pojedinci, već da je problem sistemske prirode.

Da u ovoj zemlji ima pravde, važilo bi da ako građanin može da bude osuđen na 60 dana zatvora za uvredu policajca, onda bi i policajac po kratkom postupku trebalo barem da izgubi posao kada uvredi građanina. Pa da vidimo kome Severna Koreja kao model društvenog uređenja više odgovara.

Epilog

Vozio sam bicikl vraćajući se sa posla iz Beograda za Pančevo, kada me je negde oko 1 ujutro zaustavio policijski džip. Blešte rotaciona svetla, u njemu četiri mlada policajca, jedan na mestu vozača me pita da li sam video da je pored mene projurio neki audi. Kao i mnoge druge bicikliste, za marke automobila marim koliko i za lanjski sneg, zamalo ga nisam pitao „jel to ono sa tri kruga?”, međutim, samo sam zbunjeno izjavio: „Stvarno nisam obratio pažnju…” Na to će jedan od njih da dobaci: „Pa gde gledaš, jebem ti…” I eto, uvredi službeno lice na dužnosti građanina ni ne trepnuvši. Apdejtujte molim vas Sudiju Palicu.

One Comment to: Sudija Palica

Ostavi komentar

  • (not be published)