Zločini u Lovasu, nedovršena priča

O zločinima počinjenim oktobra 1991. godine u u selu Lovas u vukovarskoj opštini, a koji su za cilj imali etničko čišćenje i kompletnu promenu strukture stanovništva, razgovaralo se na javnom času održanom prošle nedelje u Fondu za humanitarno pravo

Ljilja Spasić
Objavljeno 23.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Fond za humanitarno pravo (FHP) je povodom 26 godina od stradanja meštana Lovasa organizovao 18. oktobra u svojoj biblioteci javni čas o događajima u ovom selu i oko njega. Pre početka javnog časa Jelena Krstić, direktorka za razvoj programa i informisanja FHP-a, istakla je da je zbog iskrivljene slike o prošlosti u udžbenicima u Srbiji situacija u obrazovanju „alarmantna”, te da je jedan od razloga za organizovanje javnog časa to što je važno redovno govoriti o zločinima koji su se desili tokom devedesetih godina prošlog veka. Krstić je ukazala na činjenicu da je „naše društvo postalo prijemčljivije za zločince, sve manje za žrtve”.

Lovas je udaljen od Šida 14 kilometra, u njemu je pre rata živelo oko 1.700 stanovnika, od kojih je bilo 87 odsto Hrvata, osam odsto Srba i pet odsto pripadnika ostalih etničkih zajednica. Lovas je selo u opštini Vukovar, prvom gradu u Evropi koji je nakon završetka Drugog svetskog rata potpuno uništen.

Sedamdeset civilnih žrtava

Početkom rata lokalni Srbi formiraju vlast, osniva se i paravojna jedinica „Dušan Silni”, tog oktobra u Lovas doći će i pripadnici Teritorijalne odbrane iz Valjeva. Meštani Lovasa u to vreme radi svoje sigurnosti organizuju seoske straže, naoružane lovačkim puškama. Vojska donosi odluku da im stanovništvo preda puške, što su oni bespogovorno i učinili, predajući naoružanje više policiji nego vojsci. Komandant 2. Proleterske gardijske mehanizovane brigade JNA potpukovnik Dušan Lončar donosi naredbu, kojom je izvršeno „čišćenje sela od stanovništva koje je navodno neprijateljski nastrojeno”.

Na ovom skupu pravna zastupnica žrtava, Marina Kljaić je govorila o stradanjima sedamdeset civila koje su tokom oktobra 1991. godine, u više izdvojenih incidenata, ubili pripadnici paravojnih jedinica „Dušan Silni” i Teritorijalne odbrane iz Valjeva. Ona je objasnila da je napad, organizovan iz tri pravca, počeo 10. oktobra ujutru.  Otvorena je artiljerijska paljba po hrvatskim kućama, bacane su bombe, kuće hrvatskih meštana Lovasa su paljene, ljudi hrvatske nacionalnosti ubijani su na ulicama. Stanovništvo Lovasa je u tom periodu prisiljavano da kao znak nesrpske nacionalnosti nosi bele trake, kuće ovih ljudi bile su opljačkane. Veliki broj civila i zarobljenika trpeo je psihičke torture, bilo je i silovanja. Stanovništvu hrvatske nacionalnosti uvodi se radna obaveza sakupljanja letine, kao i prenošenja tela pobijenih meštana, najbližih suseda, kako bi bili sahranjeni. Bez ikakvog uvažavanja običaja, sva tela bila su sahranjena u masovnoj grobnici. Zarobljenici se zatvaraju u improvizovanje zatvore, u podrumu mesne zajednice, gde proživljavaju najteže oblike torture i zlostavljanja, bivaju prebijeni i izloženi užasnom maltretiranju. U tom period prave se spiskovi o likvidaciji, koje izvršavaju pripadnici paravojne formacije „Dušan Silni”. Glavni predvodnik u selu u tom period bio je Ljuban Devetak koji je kod potpukovnika Lončara insistirao da se krene u napad na Lovas. Marina Kljaić je ispričala kako je potpukovnik JNA Miodrag Dimitrijević, 14. oktobra 1991. godine došao u Lovas i izdao proglas u kome je traženo da svi hrvatski muškarci starosti od 17 do 50 godina dođu ispred seoske zadruge, a kada su to ljudi i učinili, uterani su u dvorište u kome su bili brutalno maltretirani, premlaćivani i ubadani noževima.

Nekadašnje minsko polje u okolini Lovasa (izvor: FHP)

Kako kaže Kljaić, tom prilikom su naterani da u koloni krenu do jednog polja pod detelinom, koje je bilo pokriveno sa 22 mine. Jedan od meštana, koji nije imao snage da hoda na tom putu ubijen je po kratkom postupku. Stigavši do polja zarobljenicima je naređeno da se uhvate za ruke i krenu da hodaju po minskom polju. Jedan od meštana pada na mine, kreću eksplozije, oružana pratnja puca rafalnom paljbom po zatvorenicima. Tom prilikom ubijeno je 20 civila, 12 ih je ranjeno. Preživeli zatočenici odvezeni su u Šid, gde je potpukovnik Milan Eremija, u izveštaju nadređenima naveo da je „povređenima odbijeno pružanje medicinske pomoći od strane medicinskog osoblja Doma zdravlja Šid” (Izvor nedeljni list „Vreme” od 6. decembra 2007. godine tekst Tatjane Tagirov „Krvava berba grožđa”).

Za sada bez sudskog epiloga

Kada je reč o suđenju za ratne zločine počinjene u Lovasu, Kljaić je podsetila da je optužnica podignuta 2007, a da je sudski postupak pokrenut 2008. godine. U toku sudskog postupka saslušano je 196 svedoka, koji su svedočili i o silovanjima koja su se dešavala tokom rata. Silovanja prema rečima pravne zastupnice žrtava nisu obuhvaćena optužnicom. Kako je cilj zločina u Lovasu bilo etničko čišćenje i promena strukture stanovništva, ovi zločini obuhvaćeni su u dve optužnice pred Haškim tribunalom u predmetu protiv Slobodana Miloševića i Gorana Hadžića. Postupci su prekinuti pošto su obojica optuženih preminuli. Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je 2012. godine doneta prvostepena presuda gde se svi optuženi proglašavaju krivim. Osuđeni po ovoj presudi dobili su od četiri do 20 godina zatvora. Apelacioni sud ukida presudu i odlučuje da slučaj vrati na ponovno suđenje. Dolazi do promene sudije, glavni pretres je završen 2015,  ali početkom 2016. postupak počinje ispočetka zbog postavljanja novog predsednika sudskog veća. Jedan od problema bio je i taj što sedamnaest meseci nije imenovan tužilac za ratne zlčine. Branioci optuženih iskoristili su propust, kako bi tražili odbacivanje optužnice. Jedan od problema na koje ukazala pravna zastupnica žrtava jeste da su tokom  suđenja umrla četvorica optuženih. Pretresi se odlažu, sledeći je bio zakazan za 25. oktobar. Lovas ostaje i dalje nedovršena priča, jer su žrtve Lovasa izgubile veru u pravosuđe Srbije, zaključila je Marina Kljaić. Sudski epilog slučaja i nakon deset godina još uvek se čeka.

Nataša Kandić, osnivačica FHP-a i jedna od najuglednijih zastupnica prava žrtava na postujugoslovenskim prostorima, ranije je izjavila da kazna od pet, šest godina zatvora ne može biti primerena za počinitelje ratnih zločina, kao i da se prenebregava činjenica da su akteri iz JNA ti koji su omogućili atmosferu u kojoj će biti počinjeni najgori zločini od navodno nekontrolisanih počinitelja.Važno je istaći i ono na šta je Kandić ukazala, da je sutkinja Olivera Aranđelović od opštine Lovas dobila zahvalnicu zbog načina na koji je vodila prvostepeni postupak. Jedna od ideja meštana bila je da se preživeli meštani Lovasa sastanu sa optuženima i razgovoraju o tome šta se desilo 1991. godine. Do sastanka nije došlo jer je osoba koja je trebala da organizuje optužene u međuvremenu umrla. Kandić je posebno istakla da nije bilo poricanja o tome šta se desilo u Lovasu. Na groblju u Lovasu koje je zajedničko, nema ni jednog porušenog groba. Ukidanjem prvostepene presude žrtve vise nisu htele da dolaze u Beograd na suđenje. Prema rečima Nataše Kandić bilo je reči da se Lončar, usled bolesti  ne seća ničega.

* * *

Nakon održanog javnog časa nameće se zaključak da je kritičko sagledavanje naše nedavne prošlosti, veoma važan proces. U vremenima koja dolaze moramo biti spremni na prihvatanje vrednosnog sistema u kome će kultura sećanja biti jedini uslov uspostavljanja trajnog mira na ovim prostorima. Umesto proglašavanja haških optuženika herojima i njihove rehabilitacije, indiferetnosti prema patanjama drugih, neophodno je pronaći način da se kroz sistem obrazovanja prekine dominatni narativ kojim će se i dalje podsticati mržnja i nasilje prema drugima i drugačijima. Kao civilizovani ljudi, dužni smo da se nad počinjenim zločinima u naše ime zamislimo i osudimo ih. Afirmacija evropskih vrednosti nije moguća bez jasnog stava prema našoj nedavnoj prošlosti.

Ostavi komentar

  • (not be published)