Kad su se pojavile nalepnice STUDENTI POBEĐUJU, pojavili su se i partijski vojnici na zadatku da ih skidaju. Dok sam trenirao u teretani na otvorenom na Novom Beogradu, posmatrao sam jednog takvog kako se šunja okolo i skida nalepnice sa okolnih bandera. Zatim priđe malo i teretani pa se opet udalji, diže i baca neke kamene kocke razbacane okolo, kobajagi trenira, ali u suštini vreba priliku da odlepi i nalepnice koje su se nalaze na spravama za vežbanje.
Vidim da se boji da to radi pred publikom i da mu olakšam napravim jedan krug biciklom pre nego što sam se vratio i zatekao ga u akciji. Vrlo direktno sam ga pitao zašto to radi, što je započelo razgovor koji je meni bio fascinantan jer nikad do sad nisam pričao sa nekim ko za 10 minuta nije u bio stanju da izgovori nijednu istinitu reč.
Prvo je slagao da je apolitičan i da samo želi da vežba na mestu bez parola. Potom je promenio ploču i pričao kako je zdušno podržavao studente, ali se razočarao kad su postali previše politični. Pa je vrteo laž da su rektor i studenti ubili koleginicu sa Filozofskog fakulteta kao opravdanje za pad nadstrešnice u Novom Sadu, da bi na kraju i mene i studentski pokret optužio da nam je jedini cilj da dovedemo Đilasa na vlast. Poslednje što sam ja njemu rekao je da će mu tolika količina laži pojesti dušu, a rastali smo se uz njegove reči: vidimo se u paklu.
Vozeći bicikl kroz Beograd imao sam i dva kontakta sa SNS aktivistima koji su poslati da na nadvožnjacima drže transparente „Srbija pobeđuje”. Prvo bi me oduševljeno pozdravili sa 3 prsta (jasno vam je da se ovo dešavalo mesecima pre izbora), da bi im entuzijazam naglo splasnuo čim bi čuli pitanje: koji „žuti ološ” koji ste primili u stranku vam je omiljeni: Vesić, Šapić, Šutanovac, Lečić, Trivan, Mali… Odgovor sam dobio kao jednu konfuznu smešu reči (mi pobeđujemo, vi ste piculići) lišenu smisla. Što je poražavajuće s obzirom na to da ovo nisu nasumični glasači SNS-a, već prekaljeni partijski vojnici poslati da se satima blamiraju za vreme saobraćajnog špica.
Za obe grupe je bilo tipično da je većini bilo prilično neprijatno što su tamo, sa izuzetkom kolovođa koje su bile vrlo orne za raspravu. Na Novom Beogradu je to bila jedna kratko ošišana muškobanjasta žena, dok se iznad Pančevca istakao jedan stariji „gospodin” u trenerci, pomalo nadutog lica i podbulih očiju. I dalje pamtim taj lukavi kez koji otkriva žućkaste zube dok mu kroz glavu prolazi e sad ću da ti zavučem ajnštajnovsko kontra pitanje: „A jel ti zna mama da si peder???”. Jedno kratko podsećanje da je bezbroj puta tapšao i Brnabi pored Šredera i Blera je bilo dovoljno da se i on ekspresno odjavi iz rasprave.
Zanimljivo je kako je i bumeru iz Novobeogradske skupine izletelo LGBT pitanje: jel vas sprema rektor za Prajd? I on ga je izgovorio sa slavodobitnim entuzijazmom, kao da lansira projektil iz najdeblje bazuke u arsenalu kojim su ga opremili u Akademiji za mlade lidere. Predvodnicu njegove grupe je trigerovala konstatacija da bi ubijeni u Novom Sadu danas sigurno bili živi da SNS svojevremeno nije oberučke prigrlio „žutog ološa” Vesića u svoj stranački zagrljaj. Bio sam spreman da joj ponovim to i ispred mobilnog telefona kojeg je izvadila da me snimi, međutim, predomislila se kad sam se dosetio da i ja imam kameru na telefonu. Usledilo je jedan ekspresan zaokret i pridruživanje kolegama nagnutim nad natpis. Iskreno, presekao sam se jer je delovalo kao da će se baciti sa nadvožnjaka samo da joj se lice ne bi pojavilo na snimku i tu sam došao do još jednog zanimljivog otkrića. Osim što im se um patološki navikao na život u lažima, oni su svejedno u stanju da osete i stid. Pri tom su ova osećanja prisutna čak i kod istaknutijih, da ne kažem okorelijih ćacija.
* * *
Instinkt nas navodi da u susretu sa ljudima čije nepoštenje, neiskrenost, korumpiranost, bahatost, lažljivost ugrožavaju i nas i budućnost zemlje koja jednako pripada svima nama osetimo neprijateljstvo, ljutnju i gnev. Vučićev najveći adut je što je uspeo da nas podeli u strogo razdvojene sfere sa minimalnim kontaktom.
Prepričao sam ova tri susreta sa SNS unajmljenicima jer su empirijski potvrdili dve vrlo važne stvari. Oni nemaju razumne odgovore ni na jedno ključno pitanje, u glavi im se vrte samo informerovske somnabulije. Naravno da jedan normalan razgovor neće tu ništa promeniti, ali trajno održavanje tog stanja u kontinuiranom kontaktu sa logikom zahteva ozbiljan napor. Imam jedno vrlo zanimljivo zapažanje iz studentske kampanje od vrata do vrata u kojoj sam učestvovao. U predgrađima Pančeva nailazio sam na dosta penzionera koji vole studente i čiji su unuci takođe studenti, ali im ne pada na pamet da glasaju za Studentsku listu jer su im medijski radnici pojedinih kanala objasnili da su tamo svi teroristi, piculići, plaćenici, štrokavci itd. Isti ti penzioneri u pančevačkim selima su me nebrojeno puta izuzetno prijatno iznenadili rečima: sve nam je jasno, mi smo za broj 3 jer imamo studenta u kući. Pišem ovo u polušali, ali deluje mi da se ovde lepo vidi ko baku i deku viđa uglavnom za praznike, a ko živi sa njima. Naravno da postoje izuzeci, nailazili smo na entuzijastičnu podršku i među starijim glasačima u gradu. Suština je da će sunce razvejati i najgušću maglu ako mu date dovoljno vremena da sija. Građanin Vučić je imao ozbiljne nesanice zbog ove razmene koja ruši barijere na koje je računao, možda je zato tako nervozan poslednjih nedelja?
U zenitu studentskih protesta 2025. Pančevci su se okupili na raskrsnici kog Grge da „isprate” autobuse koji voze SNS-ovce na miting ispred Skupštine. Na slikama od tog dana najviše upada u oči živopisna starija žena koja nam bez stida pokazuje srednji prst isturen kroz prozor autobusa. Međutim, ako se malo više udubimo u ostale fotografije uočićemo i ženu na sedištu do prozora koja se potpuno prekrila jaknom da joj se ne vidi ni delić lica. I ona takođe oseća stid kao i junaci epizoda iznad nadvožnjaka.
Studentski pokret je stvarno svakom dao po nešto. Nama je dao osećaj zajedništva, nestao je osećaj usamljenosti kod svih koji dostojanstvo, poštenje, pravdu, istinoljubivost vide kao neizostavne osobine normalnog društva. Ali i mnogima od njih sa „druge strane” je dao dragocen poklon, osećaj stida. Po brojnim (ranije nezamislivim) ustupcima koje je napravio vidimo da je Vučića ozbiljno uplašila naša novotkrivena sposobnost da se, ne samo ujedinimo, već i odlično organizujemo kao nikada do sada. Ipak, mislim da ga od svega najviše plaši što se ispostavlja da su i njegovi birači ljudi, pored svega što je uradio za ovih 15 godina da ih izopači.
I tim ljudima treba da pomognemo da postave neka vrlo jednostavna pitanja. Da li su mi sva ponižavanja, maltretiranja, iskorišćavanja koje trpim za stranku stvarno neophodna da bih dobio posao, unapređenje, socijalno davanje? Kome bi to išlo ako ne meni i koliko bih više dobio da tolika količina novca ne ide na sve te autobuse i sendviče? Sanjam dan kada će osećaj stida zahvatiti i tu dobrostojeću (ja je zovem Antonijević-Macut) SNS kastu nakon što sebi postave pitanje da li je ovo što sam izboksovao za sebe, pored svega što već imam, vredno ako dolazi preko leđa tolikog broja ucenjenih, iskorišćenih, zaluđenih ljudi iz najranjivijih slojeva društva.
Zanimljiva mi je još jedna stvar koja nam je svima zajednička. Našu stranu Vučić ozbiljno mrzi, ali još mnogo gore misli o „svojima”. Godinama unazad prema njima pokazuje neskriveni prezir i gađenje. Posmatra ih kao lažljive, nasilne, beskrupulozne potkupljivce. One pri vrhu redovno javno kinji, a u podršku onih bližim dnu jednako ne veruje. To se jako lepo vidi po tome koliko se trudi da im slučajno ne zapadne ni mrvica objektivnih informacija koja bi testirala njihovu podršku velikom vođi. Na studentskim skupovima se primilo skandiranje parole „Jedan čovek sreće neeemao”, ali nama već godinama unazad iz frižidera izlazi slika jednog duboko nesrećnog čoveka. Teško je poverovati, ali da, i on je ljudsko biće i negde u dubini duše jako čezne da konačno izgubi, za početak izbore…
