Prošlost zajednička, istorije u konfliktu

Zašto su primeri međuetničke saradnje i pozitivne istorijske uloge pripadnika manjinskih etničkih grupa u istoriji Srbije skrajnuti i zanemareni? Zašto su udžbenici istorije prepuni etnocentrizma, jednostranosti i istorijskog revizionizma?

Slobodan Dukić
Objavljeno 29.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Poziv predstavnika Centra za istorijske studije i dijalog (CISID) upućen medijima da javnosti predoče zalaganje Centra za reformu nastave istorije kako bi se, između ostalog, prevazišao koncept jednostranog etnocentričnog velikog narativa Srbije, dočekan je, rekli bi, totalnim bojkotom. Na konferenciji za štampu u beogradskoj Kući ljudskih prava, zakazanoj za 27. jun, pojavio se samo naš novinar.

Kakvog su se to zadatka latili mladi naučnici Centra, razgovarali smo sa dr Srđanom Miloševićem, direktorom i Aleksandrom R. Miletićem, izvršnim direktorom. U pozivu za konferenciju za štampu naglašava se da je Centar u proteklih godinu dana predlagao promene nastavnog plana i programa nastave istorije. Pokrenuto je i nekoliko lokalnih inicijativa radi promocije primera međuetničke saradnje i pozitivne istorijske uloge pripadnika manjinskih etničkih grupa u istoriji Srbije. Takođe, u javnosti je pokrenuta debata o spornim sadržajima u udžbenicima istorije. Reč je o etnocentrizmu, jednostranosti i istorijskom revizionizmu.

Srđan Milošević nam predočava da je u poslednje tri godine CISID „sprovodio aktivnosti na projektu ka zajedničkog kulturi sećanja: Unapređenju vrednovanja uloge nacionalnih manjina u Srbiji. Cilj je bio da se u javnom prostoru učini vidljivom pozitivna istorijska uloga pripadnika manjinskih zajednica u prošlosti. Uz punu svest da su kroz istoriju međuetnički odnosi bili ispunjeni različitim konfliktima, nastojali smo da, uz dobro poznate negativne primere konfrontacije, ukažemo i na suprotne sadržaje”, kaže on.

dr Srđan Milošević

„Primera radi, u kontekstu nedavnih obeležavanja događaja iz Prvog svetskog rata ukazali smo na primetan doprinos odbrani Smedereva 1914. i Beograda oktobra 1915. godine. Bili su to borci regrutovani iz redova manjinskih etničkih grupa. Preci današnjih Bošnjaka, Albanaca i Makedonaca. O tome se veoma malo zna a još manje govori. Pored zahvalnosti pomenutih gradova i šira društvena zajednica trebalo bi da iskaže javno izvinjenje zbog obespravljenog položaja u kojem su se nalazili, naglašava Aleksandar R. Miletić i dodaje da je poslednju barikadu u legendarnoj odbrani srpske prestonice na mestu današnjeg Narodnog pozorišta držao kaplar Šemso Midović iz Sjenice. On je , kao i njegovi sunarodnici u toj istoj državi bio građanin drugog reda”, ističe Aleksandar R. Miletić.

Centar je ukazivao i na uspešne strategije nekonfliktnog rešavanja svakodnevnih problema između srpske i albanske zajednice na Kosovu 1907. godine. Običajna ustanova tzv. srpsko-albanska besa u gnjilanskom kraju značila je da je većinsko albansko stanovništvo uzimalo u zaštitu lokalne Srbe. Prrimer je to dobrih međuetničkih, međuljudskih i komšijskih odnosa na prostoru kojim se uobičajeno uzima kao model netrpeljivosti i etnički motivisanog nasilja. Naši sagovornici ukazuju i na primere, kada su se pripadnici većinskog naroda sa uspehom odupirali odredbama vlasti koje su bile diskriminatorske prema pripadnicima manjina. Takav je primer solidarne akcije građana Kragujevca, koji su sredinom 19. veka ustali protiv odluka državnih vlasti da se jevrejski trgovci „isteraju” iz varoši u Srbiji.

dr Aleksandar R. Miletić

Pitamo se zašto pozitivni primeri međuetničkih odnosa ne bi bili zastupljeni i u srpskim udžbenicima istorije. I zašto ne bi bili uvedeni i u tzv. sistem javnih komemoracija na Kosovu i u Srbiji. „Iz ličnog iskustva imali smo prilike da se uverimo da su otpori uvođenju ovakvog koncepta politike sećanja u srpskom društvu veliki. Naše inicijative za dostojno obeležavanje pomenutih događaja i ličnosti nisu naišle za razumevanje. U pojedinim slučajevima za nas je bila iznenađujuća nezainteresovanost pojedinih organa vlasti. Pre svega lokalnih. Ali i Nacionalnih veća nacionalnih manjina. Za njih su naše inicijative bile isuviše inkluzivne i zasnovane, na za njih, neprihvatljivom konceptu zajedničke istorije. Prošlost, naime, jeste zajednička, ali istorije treba pisati po oprobanom konceptu suprostavljenih paralelnih tokova. Sa druge strane, za pristalice vladajućeg velikosrpskog narativa u istoriografiji, naš koncept je otišao daleko u multiperspektivnosti, odupirući se manjinskim percepcijama prošlosti i kritičkom sagledavanju nacionalne istorije”, ističe Srđan Milošević.

Aktivisti Centra za istorijske studije i dijalog kažu da insistiraju da se razvija svest da tokovi istorije većinskog i manjinskih naroda nisu paralelni, već da se ukrštaju, kao i da ta ukrštanja nisu uvek konfliktna. Posebno mesto u tome trebalo bi da pripadne nastavi istorije. Prema rečima Aleksandra R. Miletića koncept nacionalne istorije trebalo bi shvatiti kao istoriju države tj. šire regije i prostora, a ne kao istoriju najbrojnijeg etničkog kolektiviteta. „To ni na koji način ne isključuje ni potrebu ni pravo da se prepoznaju i očuvaju posebnosti do kojih svi kolektivni identiteti drže. Ipak, društva nema bez interakcije, niti je ono prost zbir različitih grupa. Uključujući tu naročito etničke grupe. Odsustvo svesti o toj interakciji ili isticanje isključivo konfliktnih iskustava vodi etnocentričnim homogenizacijama, umesto kreativnoj integraciji različitosti” zaključuje ovaj doktor istorijskih nauka.

Ostavi komentar

  • (not be published)