Zašto sahranjujemo Katoličko groblje?

Katoličko groblje u Pančevu nije baš veliko, ali je izuzetno interesantno (ako se to može reći za jedno groblje). Prvu zabunu izaziva činjenica da se zvanično nalazi u ulici Oslobođenja bb, što nije tačno, ulaz je iz Ulice Lava Tolstoja. Drugu zabunu izazivaju Pančevci koji ga zovu Jevrejsko groblje, što je, ustvari, tačno, ali je ulaz na njega iz Ulice Josifa Marinkovića. Katolici su ovde sahranjivani od 1791. godine, a Jevreji su dobili jednu parcelu za sebe 1803. godine. To je zanimljiva činjenica koja tako lepo ilustruje modernu istoriju našeg grada. Mala pogranična varoš koja se brzo razvija i napreduje na kraju turbulentnog i napornog 18. veka, iz praktičnih razloga će imati zajedničko groblje za pripadnike dve verske zajednice (koje nisu bile u prijateljskim odnosima prethodnih vekova).07

I tako je počeo 19. vek u našem gradu. Period u kojem je Pančevo ekonomski procvetalo, u kojem se širlo, naseljavalo i razvijalo.To je period na koji se svi pozivamo i na koji smo ponosni kad pričamo o svom gradu. Zašto nam je toliko teško da sačuvamo ostatke te istorije?

Kada se uđe na kapiju, oseća se hladovina i mir starog gradskog groblja, no pravi doživljaj imate tek kada se malo zagledate u imena sahranjenih. Onda vidite u praksi pravu multikulturalnost svog grada. Ono zbog čega je naš grad toliko lep, bogat istorijom i napredan. Nemci, Mađari, Jevreji, muslimani, Rumuni, Srbi… sahranjeni u prethodna dva veka. Svi su doprineli razvoju grada koliko su mogli i umeli. I leže jedni pored drugih u svom miru. Ustvari, bili bi u miru da zaduženo komunalno preduzeće radi posao za koji ga građani plaćaju. Noviji spomenici su uređeni jer pokojnici mogu računati bar na sledeću generaciju potomaka. Ostali nemaju tu sreću. Stari spomenici bi trebalo da budu briga Zavoda za zaštitu spomenika, ali, očigledno nisu. Zarasli su u korov, bršljan, zatrpani su plastičnim flašama i đubretom, oštećeni, neki su i polomljeni. Grobnica porodice Vajfert na samom ulazu je tužno zapuštena i jedva se prepoznaju slova na spomeniku.

Naši vlastodršci su veoma skloni da nas podsećaju na tradiciju i tradicionalne vrednosti, kad god im se ukaže prilika, tj. kad god im se to isplati. Ali, šta god da im je posao za očuvanje te tradicije, oni ga ne rade. Ne mogu sad da se setim ni jednog važnijeg segmenta tradicije Pančeva od multikulturalnosti. (U moje vreme to se zvalo bratstvo-jedinstvo, ali i ova strana kovanica mi je jednako srcu draga). Kad se osvrnemo na bilo koji događaj, ili anegdotu iz  prošlosti ovog grada, kada krenemo da nabrajamo značajne građane koji su ostavili traga u kulturi, umetnosti ili ekonomiji, mi ćemo govoriti o ljudima različitog etničkog i verskog porekla. Jer oni su zajedno radili i gradili ovaj grad i njegov identitet. Politike i države su se menjale, ali obični građani su živeli i razvijali svoj grad zajedno, za sebe i svoje potomke. I sada kada smo mi ti potomci, mogli bismo da im zahvalimo bar time što ćemo sačuvati u pristojnom stanju njihovo mesto počinka. Mogli bismo da se prisetimo njihovog suživota i da se ugledamo na njih, a ne da dozvolimo da trenutna politika razaranja svake bliskosti i kontakta sa bilo kim „drugačijim” ostavi traga na nama.

Čini mi se da je stanje u kojem se nalazi Katoličko groblje idealna ilustracija koliko je identitet našeg Pančeva ugrožen, jer je momentalnoj vlasti nevažan, ili ga ne razumeju. I to sistematsko zanemarivanje i tendenciozno zaboravljanje identiteta ovog grada treba malo više sve da nas uplaši. Identitet jedne zajednice je važan deo svakoga ko toj zajednici pripada, a poštovanje mrtvih je sastavni deo svake kulture.

Katoličko groblje se ne može porediti sa lepotom i značajem nekog čuvenog groblja u nekom čuvenom evropskom gradu, i sigurno nije potencijalna turistička atrakcija, ali je nama u našem gradu važno kao simbol istorije i suživota.