Osvrnuću se ukratko na suštinu i istoriju ovog festivala da bismo bolje razumeli zašto je ova kulturna manifestacija važna za naš grad. Ex Teatar je reimenovani Festival novih teatarskih formi. Promena naziva nije promenila prirodu ovog festivala uvek povezanog za avangardno pozorište koje se hrabro poigrava formom i paradigmom, pomerajući granice modernog teatra. Pančevo je jedan od retkih većih gradova u Srbiji koji nema svoje stalno pozorište, ali je zato imalo svoju lokalnu verziju Bitefa. On se može opisati istim rečima koje sam malo pre upotrebio za Ex Teatar, razlika je samo u tome što Bitef funkcioniše na svetskoj razini, ali koncept, tradicija i doprinos sredini u kojoj se odvijaju su isti.
Suština je da naš grad duže od polovine veka ima neverovatan festival, po svom konceptu daleko ispred svog vremena. Ex Teatar je negovao malobrojnu ali vrednu publiku čiji bi senzibilitet komotno mogao da se poredi sa Njujorkom ili Berlinom pre nego Beogradom. Kad sam ozbiljnije počeo da pratim Bitef više puta mi se desilo da za neke scene koje bi moje prijatelje zaprepastile ili sablaznile ocenim samo kao nešto više puta viđeno. Ali isto tako sam baš zahvaljujući Ex Teatru savladao pozorišni jezik koji mi je omogućio da bolje razumem i uživam u mnogim odličnim predstavama koje su fokusirane na primalno i neverbalno. Predstave koje se na najrazličitije načine dovijaju kako da te gurnu na put u središte srca.
* * *
Monodrama koja je otvorila Ex Teatar je jedan vrlo klasičan, konvencionalni komad o srpskom prosvetitelju Savi Mrkalju koji se ne bi mogao okarakterisati kao avangarda čak ni u vreme oko 1800. godine kada je ovaj savremenik Vuka Karadžića bio živ. Nakon predstave glumac je razvio transparent sa natpisom Narodno je narodno i podigao indeks kako bi podržao studente. U kratkom obraćanju publici posvetio je izvođenje predstave otkazanom Bitef festivalu priključivši se tako inicijativi: Bitef je tamo gde se okupimo. Šalim se, naravno da se ništa od ovoga nije desilo. Međutim, direktorka Doma omladine Ivana Živanov se pobrinula da nam na početku festivala priredi svojevrsnu dramu apsurda u sopstvenoj režiji.
Ex Teatar je uvek bio festival sa slobodnim ulazom. U jednom trenutku su uvedene karte koje su besplatne i podižu se na portirnici Doma omladine o čemu su građani uredno obaveštavani sve do ove godine. Na svakoj od mnogobrojnih objava kao i na plakatu informacija o kartama je ove godine izostavljena, ali su zato postavljena čak dva pripadnika privatnog obezbeđenja sa izričitim naređenjima od direktorke da niko bez karte ne može biti primljen u salu.
Teško mi je da dočaram koliko je situacija na ulazu u Dvoranu Apolo pred početak predstave koja je otvorila Ex Teatar bila bizarna. Dešava se jedne bljuzgave srede u 6 popodne. Radnik obezbeđenja propušta par ljudi sa kartama koji su se pojavili da gledaju monodramu bivšeg dečijeg glumca o tragičnom životu srpskog prosvetitelja iz 19. veka. Sa prijateljima glumca koji su se pojavili malo nakon vremena predviđenog za početak predstave ukupan broj gledalaca u sali (koja ima barem osamdeset sedišta) se jedva penje na preko deset. Isto toliko ljudi već pola sata pokušava da ubedi unajmljeno obezbeđenje da ih propusti unutra, da i oni pogledaju predstavu čije se prikazivanje, podsetiću, ne naplaćuje.
Troje njih napominju da su došli čak iz Beograda, nekoliko Pančevaca negoduje kako su više dana uzastopno išli do Doma omladine po karte, ali da na portirnici nije bilo nikoga da ih deli. Ja sam insistirao na tome da karte ni na jednom promo materijalu nijednom nisu bile pomenute, već da je na svakom jedino isticano samo da je ulaz slobodan. U trenutku kada je po programu predstava već trebalo da počne, radnik obezbeđenja sada skoro na rubu nervnog sloma objašnjava kako je od direktorke dobio izričite instrukcije da ne pušta nikoga bez karte i očajnim glasom pita nas šta da radi. Tri puta dobija isti odgovor: pozovite direktorku ili nekoga iz organizacije festivala, tu su na par metara od vas u praznoj sali i tražite dozvolu da nas pustite na predstavu. Tokom jednog od ta tri telefonska razgovora mlađi čuvar dolazi na genijalnu ideju da metalnom ogradom (ista ona vrsta koja opasuje Ćacilend) prepreči ceo hodnik, čisto da budemo sigurni da neće biti problema. Stariji je srećom čim se vratio prepoznao kao somnabulnu ideju, te su naše nade da ćemo probiti pozorišni front (ne bih da trigerujem ćacije terminom blokada) počele da rastu.
Petnaest minuta nakon termina predviđenog za početak predstave konačno nam se obratio neko iz Doma omladine. Simona Stanković nam je ponovila da su sve karte podeljene i kako sad da mi uđemo bez karata, a onda se pojave ljudi koji su preuzeli karte? Zahvaljujući našoj upornosti dolazimo do solomunskog rešenja da nas za pet minuta ipak propuste tačno na početak predstave (koja će kasniti 20 minuta), ali naravno pod uslovom da se u međuvremenu ne pojave gledaoci sa kartama. Gle čuda nisu se pojavili i uspeli smo da uđemo u sablasno praznu salu.
Posvećujem ovoj apsurdnoj situaciji toliko prostora, ne zato što bi bila inspirativna nekom autoru da po njoj napravi neverovatno satiričan komad, već zato što ukazuje na lošu nameru uprave Doma omladine. Ja sam najavu ovog cirkusa dobio dan ranije, kada sam putem fejsbuka pitao Dom omladine ko je ovogodišnji selektor festivala i da li uopšte postoje karte za festival s obzirom na to da ni na jednoj najavi nisu bile pomenute. Dobio sam isti odgovor kao i gledaoci na ulazu, karte su podeljene i nema ih više.
U organizaciji Ex Teatra desio se jedan ozbiljan, maligni zaokret. Ko je selektor festivala ostaće misterija čak i nama koji smo se Domu omladine direktno obratili sa tim pitanjem, što je skandalozno kao kada bi vam producent nekog filma rekao da se ne zna ko je bio režiser. Novina je što od ove godine izgleda da imamo selektora publike, jer jedino tako mogu da objasnim višestruko odvraćanje nas koji smo očigledno procenjeni kao nepodobni za ovaj festival, unajmljeno privatno obezbeđenje i ceo taj bizarni igrokaz na ulazu gde desetak gledalaca mora pola sata da insisitira da im se dopusti da zauzmu neko od preostalih 70 slobodnih mesta u sali.
Kada sam sa svojih dvadeset i nešto godina pratio Ex Teatar prisustvovao sam ozbiljnim gužvama na ulazu na ovaj festival. U tim godinama sam tada već spadao u stariju polovinu publike. Festival je bio popularan među tinejdžerima jer je Dom OMLADINE imao nekoliko koprodukcija sa mladima kao i pozorišnu grupu Atelje mladih koji su ujedno radili i najbolji mogući PR kod srednjoškolske populacije. Dvadeset i nešto godina kasnije na otvaranju festivala sam bio jedan od mlađih gledalaca u publici, a prazan red sam delio sa penzionerom koji je dobar deo predstave prespavao (osim ako pola sata nije posmatrao nešto neopisivo zanimljivo u mraku plafona Apolo dvorane).
Drago mi je što su i penzioneri koji su prošli selekciju Doma OMLADINE imali priliku, ne samo da se upoznaju sa likom i delom Save Mrkalja, već i da pogledaju monodramu o Đuki, majci Nikole Tesle, koja je „zborila šta se zboriti treba” pred pančevačkom publikom samo par dana pre nego što će istom predstavom počastvovati Krajišku slavu svetog Nikolaja. Verujem da su mnogi prepoznali voditelja sa Hepi televizije kao glumca u monodrami Led, rađenoj prema tekstu i režiji čuvenog autora Radoša Bajića, koji nas je zadužio serijama poput Selo gori a baba se češlja. Umetnost ne treba da bude elitistička i stvarno poštujem stremljenje Doma OMLADINE da proširi krug svoje publike, ali smatram da je nedopustivo da to povlači zanemarivanje najmlađih građana Pančeva koji se, podvući ću to opet, javljaju u samom nazivu institucije koja organizuje Ex Teatar.
* * *
Moramo imati na umu da mi trenutno živimo u neverovatno teškom vremenu za kulturu i obrazovanje jer nam zemlju vodi nesvet koji je iz faze zanemarivanja prešao u aktivno zatiranje. Ono po svojoj beskrupuloznosti često nadilazi i okupatore iz 1941. ili 1914. I ranijih godina smo imali smešno niske procente (po svom ukupnom obimu nadasve skromnog) državnog budžeta u koje su se ugrađivale razne fantomske hohštaplerske SNS grupe. Na kraju su za stvarnu kulturu preostajale mrvice mrvica koje sporadično padaju sa visokog a sirotinjskog stola.
Narodno pozorište je zatvoreno, Slobodna zona i Festival autorskog filma su ovu godinu jedva izgurali što se ne može reći za FEST koji je potpuno izostao, a pozdravili smo se i sa poslednjim Exitom. Mnoge umetničke trupe poput Bitef Dance company već nekoliko godina uzastopno dobijaju nula dinara i na gradskim konkursima i kod ministarstva dok se novac preusmerava na grupe (podsetiću na moje miljenike, serijski naštancovane: udruženje Lenon i udruženje Džeger) za koje niko nikada nije čuo, kao ni za njihove programe.
Putanja Ex Teatra u ovim okolnostima je zapravo još gora od gašenja i podseća na sudbinu koja je zadesila bastione integriteta i slobodne misli na koje smo svojevremeno takođe imali razloga da budemo ponosni. RTV Pančevo, B92 i Studio B su pretvoreni u lažljive trovačnice kojima više niko ne veruje, a malo ko ih i gleda. Isto tako direktorka Doma omladine Ivana Živanov se na kraju ipak nije odlučila da ugasi Ex Teatar, već da ga izopači. Umesto uzbudljivog i avangardnog dobili smo dosadno i konvencionalno. Društvo angažovane predstave i glumci su zamenjeni onima koji paze da ne talasaju, a došli smo do toga i da se ni to kakva će publika dolaziti na festival više ne prepušta slučaju.
Dok razmišljam o ovoj ćacizaciji i izopačavanju Ex Teatra pre svega mi dolazi osećaj ljutnje i besa. Međutim, mislim da je mnogo primerenije da prema direktorki Doma omladine i njenim saučesnicima, pardon saradnicima, osećamo sažaljenje. Prošli Ex Teatar, prvi koji je održan nakon što ga je izuzetna višegodišnja selektorka napustila, bio je, zapravo, sasvim pristojan. Nepunih nedelju dana nakon završetka ovogodišnjeg Ex Teatra imao sam prilike da odgledam dve izuzetno angažovane, moderne, multimedijalne predstave (After after u teatru Vuk i Samoubistvo kao (društvena) činjenica u Bitef teatru); što nas dovodi do toga da je direktorka Doma omladine očigledno mogla da nam priredi daleko bolji program, kao što je i prošle godine pokazala da je u stanju da to izvede. Isto tako sam ubeđen da je odbijati malobrojnu publiku po svaku cenu ispred sale koja zvrji prazna vrlo mučna i neprijatna situacija u koju nije došla svojom voljom.
Hajde da se ne pretvaramo ni da je cela ova ćacizacija festivala bila njena ideja. Ona je potekla iz okruženja čoveka sa vrha piramide podlaca koji sebe vidi kao njenog gazdu i koji pored toga direktorku, kao i sve ostale ćacije, prezire. On misli o vama da se poslušni beskičmenjaci, ucenjene secikese, bezperspektivni mediokriteti… Raditi besčasne poslove za takvog nesrećnika naočigled svih svojih sugrađana i uz brojne pisane tragove (otud inspiracija i za ovaj tekst) je do tog nivoa turobno, da ne mogu da zamislim ikoga ko bi u tome video neku budućnost, zadovoljstvo ili sreću. Ovo su misli koje se sigurno roje u glavi svakog ćacija, pogotovu dok posmatraju kako njihov bušni brod polako tone. Čak i ako vam ova zemlja i njena kultura ništa ne znače, iskočite sa tog broda na vreme ili barem prestanite da veslate. Ni vi niste zaslužili tu bedu i kakvi god da ste, život treba da vam ponudi više od tog dna.
