Nekada davno u nekom dalekom gradu živeli su ljudi koji su želeli da imaju lepu i modernu odeću, ali nisu sebi mogli da je priušte.
Jednog dana, stigoše mladići i predstaviše se za vrhunske krojače iz dalekog velikog grada. Otvoriše radnju bleštavu i sjajnu, u koju građani pohrliše u nadi da će videti i možda kupiti odeću po najnovijoj modi.
Ko god bi ušao u radnju dočekao bi ih glavni krojač i rekao istu stvar:
„Mi šijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih uvoznih materijala i poseduju magičnu moć – naša odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive bogatim životom”.
Priča se pročula po gradu, i uskoro počeše prve narudžbine. Za početak to su mahom bile košulje. I tako gradom počeše da se šetaju ljudi bez košulja, važni kao da nose najfiniju odeću. Drugi su gledali i pravili se da vide najinteresantnije dezene i krojeve – pa nisu oni valjda glupi i ne zaslužuju bogatstvo.
Malo po malo većina grada je šetala bez košulja, jakni, pantalona, suknji i haljina. Sreća da je bilo leto pa nikom nije bilo hladno. Krojač i njegovi pomoćnici zadovoljno su trljali ruke i otvarali sve više radnji po gradu, uključujući i uvodeći u posao nove pomoćnike koji su imali talenta za krojačku službu.
Foto: hans-christian-andersens.blogspot.rs
Popuste na novu odeću dobijali su svi koji svoju staru odeću donesu po principu staro za novo. Dešavalo se da poneko dete ili čak odrastao čovek prokomentariše da se ljudi šetaju goli, ali za to se nije hajalo. To su i onako uglavnom bili bivši krojači koji su ostali bez posla ili oni što stalno imaju nešto pametno da kažu.
Uskoro stiže i zima. Mraz je odneo šalu, pa ljudi počeše da oblače staru odeću, ako im je šta ostalo. Krojačke radnje, koje su sada bile praktično jedine u gradu proglasiše nestašicu modernih tkanina i počeše da prodaju staru odeću koju su marljivo prikupljali.
Prođe nekako i ta zima, dođe i proleće.
Sa prolećem dođoše i novosti. Svi su se iznenadili kad su u jednom trenutku sve krojačke radnje promenile delatnost. Počeli su da se bave – izgradnjom kuća. Prikupljeni kapital tako su uložili u nove najmodernije i nalepše zgrade i kuće.
Ako bi ko želeo da vidi kako će njegova buduća kuća izgledati, pripremili su čak i male modele sa sve travnjacima pored.
Građani, isprva malo iznenađeni, brzo su se privikli na novu delatnost i sa uživanjem gledali modele i zamišljali sebe u novim lepim kućama…
Inspirisano pričom „Carevo novo odelo” Hansa Kristijana Andersena
