„Ne, ništa ni ovog puta, gospodine načelniče. Ni traga, ni glasa. Bilo je uključeno dvadeset konjanika i duplo više pešaka. Svi naoružani.”
„Ovo je prevršilo svaku meru. Kakva smo to vlast, kad ne možemo da pohvatamo grupu odrpanih razbojnika? I treći put kako su uspeli da se izmigolje. Sigurno nisu pametniji od nas, ali bolje poznaju teren. Menjamo taktiku”, zamišljeno će načelnik.
* * *
Švićkao je kamdžijom iznad leđa konja dok su taljige skakutale po neravnom putu. Obrađene njive i vinogradi ostadoše daleko za njim. Uz put levo, baruštine obrasle rogozom i trskom smenjivale su se sa bagremovim šumarcima. Korito reke desno od puta se granalo u nekoliko rukavaca koji su pri višem vodostaju bili nepremostiva prepreka putniku koji bi želeo da pređe na drugu obalu. A šta i da traži na drugoj strani jer slika je gotovo ista. Nema takoreći čvrstog tla na koje možeš nogom da staneš. Rit ispresecan kanalima, močvarna šuma vrba i topola. Posivela suva stabla, nagnuta ili potpuno potopljena vire iz vode. Prava divljina. Putovanje je ušlo u treći sat. U jednom peskovitom useku oivičenom mladicama bagrema iskočiše dve spodobe ispred zaprege sa uperenim kratežima. Cimnuo je snažno levi kajas i ošinuo konje. Kopita zatutnjaše razbacujući peskovitu zemlju, a taljige se prosto propeše od iznenadne promene pravca i preturiše uz tresak. Konji su uz njisku u galopu odjurili u pravcu odakle su došli, vukući otkinuti prednji trap taljiga. Ležao je ošamućen. Oko njega roba iz taljiga rasuta po prašnjavom putu. Snažan udarac čizme u rebra, naterao ga je da zaječi. U trenutku se izvio i zgrabio napadača za nogu. Obojica su se našla u prašini. Osetio je udarac u glavu i pred očima mu zaiskri milion zvezdica. Glava samo što nije eksplodirala. Predmeti oko njega počeše da gube oblike. Utonuo je u mrak…
Glasovi kao da su dopirali iz daljine. Glava ga je bolela nesnosno. Onda je počeo da razaznaje reči i shvata njihov smisao. Pretrnuo je od straha.
„Kol’ko puta sam vam kaz’o da ovde ne dovodite nikoga? Moraćeš da ga ubiješ Škiljo. Ti si ga doveo.”
„Mislio sam, da ga ti ispitaš, negde je sakrio novce. Nemoguće je da nema ni filera.”
„Mislio sam, mislio sam… nema ti šta da misliš ja sam tu da mislim, ti si tu da slušaš”, podrugljivo će snažni Mrgud i zvizne šamarčinu Škilji da je ovaj jedva ostao na nogama.
„Pa vez’o sam mu oči…”
„Ćut’, magarčino!”
Neko mu je strgao povez sa očiju. Ugledao je neobrijano lice.
„Di si sakrio novce?”, usledilo je pitanje propraćeno udarcem u slabine. Ležao je na boku svezanih ruku.
„Nemam ja novaca, kunem se. Ja sam običan kočijaš. Teram robu za gazdu u Bečkerek.”
„Mrgude, evo Kljakavog”, javi se glas iza leđa svezanog mladića.
„U’vatio si i’. Svaka ti čas’. Nisu loši”, reče razgledajući uhvaćene konje i potapša po ramenu hromog razbojnika plećati Mrgud, očigledno vođa bande. Onda se okrene ka dugonji.
„Šta je bilo od robe Škiljo?”
„Kose, motike, sikire, sve bez držalja, kutija kolomasti, kanta gasa, jekseri, ženske aljine, tri trube platna, dugmad, džak soli i džak šećera i burence ruma”, iskezi se Škilja.
„Jebeš pos’o” prokomentariše Mrgud. „Podeli momcima po dva deci ruma, pa burence ostavi kod mene.”
„Da opravim taljige?”, sačekavši malo, upita dežmekasti ćelavko, jedan od razbojnika.
„Jok, rasturi i’, pa spakuj u čun. Neka Škilja odvesla do Bedenara, on zna šta će š njima.”
„Serem ti se na robu”, obrati se svezanom mladiću i ćušne ga nogom, „a kažeš nemaš novaca? Aaa?”
„Nemam”, slegne ramenima mladić.
„Škiljavi, kokni ga.”
„Nemoj gospodine, molim te. Mogu da vam budem od koristi, znam di gazda drži novce i kako da dođete do nji’. Biću vaš. Dosta mi je da budem kočijaš, sluga. ‘Oću da budem slobodan k’o vi. Primite me!” očajno će mladić.
„Ha, ha, ha. Ovo ti je dobro: Molim te gospodine! Nisam ti ja nikakav gospodin, al’ eto odlučujem o tvom životu. Samo mignem i odleti ti glava… A kako ti znaš di gazda drži novce? Pokaz’o ti? Ima poverenje u tebe? Ha, ha. Dobar vic.”
„Gazdarica mi pokazala. Jebem je. Vole me, sve bi mi dala.”
„Ma nemoj! Meni pričaš? Misliš da sam blesav? Takvim švalerima prvo odsečemo kitu pa im nabijemo u lažljiva usta, a onda i’ koknemo… Škiljo, znaš šta treba da radiš.”
„Slušaj me gospodine”, uzvikne mladić, „u nedelju je prilika. U nedelju idu gazda i gazdarica u Melence u svatove. Biće prazna kuća ceo dan i noć. Odvešću vas i videćete da l’ lažem. Šta vas košta?”
„Hmmm… Škiljo, odvedi ga u onu kolebu na kraj i veži lancom za direk. Ti mi životom odgovaraš za njega… Šta ima za jelo danas? A, debeli?”, obrati se kuvaru.
„Ribnja čorba, gulaš od čikova i prženi šaran.”
„Aaa, dobro. Kljakavi natoči taj rum.”
* * *
„Ovamo”, šaputao je vezani mladić, „iz avlije moramo, da nas neko ne vidi.” Kere su se uznemirenim lavežom javile iz komšijskog dvorišta.
„Šššš! Tiše. Razbudićemo komšiluk”, neko je prigušeno progovorio.
„Ključ je gore na ragastov. Tu ga gazdarica ostavi kad treba da uđem kod nje.”
„Nema ga, đubre lažljivo… aaa, tu je. Šta je sad? Neće da otključa.”
„Odigni malo kvaku i probaj.”
„Neće.”
„Odreši me, znam kako treba.”
„Škiljavi odreši ga.”
Brava škljocnu.
„Evo. Ovamo, u ovu sobu su novci. Čekaj da raširim ćebe na prozor da upalimo lampu.”
Čulo se šuškanje u mraku, a onda Mrgud vođa bande oseti oštricu noža na vratu. Kad je svetlo lampe obasjalo prostoriju, razbojnici se suočiše sa uperenim cevima pušaka i revolvera.
* * *
„Uspeli smo”, zadovoljno je govorio načelnik tapšući Bečkerečki glasnik na pisaćem stolu. Onda je raširio novine i počeo da čita:
„Prošle noći u Bečkereku odlučnom akcijom policije uhvaćena je opasna banda razbojnika, koja već duže vreme hara srednjim Banatom. Do sad je uspevala da se krije u ritovima Carske bare, Belog Blata i Perleza, ali je pohapšena zahvaljujući hrabrom mladiću službeniku policijske uprave Bečkerek, S. M. koji se uspešno infiltrirao u njihove redove i uvukao ih u zamku. U sutrašnjem broju opširniji izveštaj o samoj akciji, izjava načelnika i hrabrog S. M. kao i brojnih policajaca, učesnika ovog poduhvata.”
Crepaja, 26. septembar 2021. g.
