Kako smo imali Dan Republike!

Nikola Petkov
Objavljeno 30.11.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Bio je 29. novembar. To je bio taj veliki praznik, Dan nekadašnje SFRJ. Imali smo Republiku sa narodima, a onda su narodi hteli da postanu Republike. I dobili smo to što smo dobili. Svi. Da li je to bio patriotizam ili bismo mogli naći i neki prikladniji izraz, ne znam. Znam samo da je uz sve što smo radili išla zastava i znam da su svi iskreno verovali u to i negovali nadu da će nam biti bolje. A da li bi bilo bolje popraviti ono što nije valjalo u onome što smo imali ili uništiti i spaliti pa na zgarištu praviti novo, to će istorija reći. Znam samo da je zgarište loš temelj za novu kuću.

Taj dan je tada zaista doživljavan kao veliki praznik. Pored niza događaja koji su bili standard za taj datum i proslavu Dana Republike, rado se sećam dva praznika. Prvi iz 1983, a drugi iz kasnih osamdesetih, par godina pre početka sukoba u Jugoslaviji.

Prva uspomena je iz dana kada sam bio na tada obaveznom služenju u JNA. Retko ko je rado odlazio u vojsku, iako je to bilo vreme (1982. godina) bezbrižnog života u jednoj relativno dobro uređenoj državi bez nagoveštaja ratnih opasnosti. Ko je mogao, odugovlačio je odlazak. Tako je i mene, posle višegodišnjih studija to sačekalo „pod stare dane”. Koliko god da je neželjeno, odvajanje od društva, devojke ili porodice, ipak je to bio neizostavni i nezamenljivi deo sazrevanja i odrastanja. Sada, u vreme interneta na to gledamo tako, onda je bilo drugačije.

Već u početku mog boravka u kasarni, primećen sam kao neko ko poseduje neke retke veštine za takvo okruženje i ubrzo bio „zaposlen” kod komandanta mog diviziona na obavljanju administrativnih i sličnih poslova. To je donosilo određene privilegije, ali je meni bilo važno što sam dobio dodatno slobodno vreme i prostor za stvari koje sam voleo da radim i dok sam bio kući. Moj pretpostavljeni me je krajem oktobra zamolio da uradim tzv. zidne novine na temu Dana Republike, a za potrebe naše jedinice dodajući usput nešto kao naredbu: „Ti znaš da crtaš, dobro ćeš to uraditi. Na primer … za dve nedelje”. Tehnički smo bili dobro opremljeni papirom i alatima pa sam odabrao prilično zahtevan motiv i postupak. Koristeći flomaster 0,5 mm crvene boje, imitirajući mnoštvom tačkica strukturu fotografije, na formatu 70x100cm uradio sam reprodukciju čuvene fotografije Titove smotre Prve proleterske brigade u Rudom. Dodao sam i odgovarajuće tekstualne sadržaje i simbole. Motiv je bio pun pogodak, jer se ta fotografija nekako vezivala za prve dane Jugoslavije, a postupak je sve iznenadio i oduševio. Rad je sa ostalim zidnim novinama odmah okačen u hodniku komande i defile starešina i vojnika koji su procenjivali i upoređivali radove mogao je da počne. Desetak dana kasnije pozvan sam kod komandanta kasarne na razgovor. Nagrađen sam sa deset dana odsustva. Bila je to velika nagrada koju sam odmah iskoristio i Novu godinu dočekao kod kuće. Po povratku dočekalo me je smrknuto lice mog kapetana. Odmah me je bez reči uhvatio pod ruku i odveo u hodnih do mojih zidnih novina. „Gledaj, stoka! Ovo ne sluti na dobro” – rekao je i pokazao na moj crtež sa kojeg se u širokom mlazu slivala „sočna šlajmara”. Bio je u pravu, ali sam (smo) to kasno shvatili. Takvi incidenti su bili lagani uvod u devedesete, a znamo kako su se one završile.

Prolazile su lagano i te osamdesete. Nismo bili informisani o burnim događajima iza zavese na sceni zvanoj Jugoslavija i skoro da se moglo pomisliti da je sve u redu da nije bilo dugogodišnje inflacije koja je nagoveštavala politički slom. Burne sednice i kongresi SK rezultirali su raspadom jedine političke partije, Saveza komunista Jugoslavije, pojavom Slobe i Mire, Gazimestanom i „jogurt revolucijom”. To je praćeno sve slabijim rezultatima u privredi i prvo sitnim, a posle i ozbiljnim , državnim javašlikom. Kraj socijalizma se nazirao, a pored onog „ne mogu oni toliko malo da me plate koliko ja mogu malo da radim”, smislili smo i „svakog dana kasnim (na posao), ali zato redovno izlazim ranije”. Skraćivali bi se radni dani i nedelje, povezivali praznici i vikendi, a verske praznike su počeli da slave i okoreli ateisti.

Krajem osamdesetih, već sam bio ozbiljnije uključen u neke posliće vezane za grafički dizajn. Pored redovnog posla radio sam i za jednu privatnu firmu šaljive crteže za razglednice, kalendare i slične stvari, kada je od njih stigao poziv za „službeni” put u Amsterdam. U društvenoj firmi u kojoj sam imao stalni posao i platu usledilo je standardno muljanje sa povezivanjem praznika, vikenda, slobodnih dana i eto mene na sedmodnevnom službenom putu na relaciji: Maribor – Salcburg – Minhen – Amsterdam, planirana Italija je izostala, jer je na Alpima počeo da pada ozbiljan sneg. Dan Republike nas je zadesio u Amsterdamu. Jedan detalj je imao slučajno simbolično značenje za praznik kome nismo prisustvovali u svojoj zamlji. Ručali smo u jednoj piceriji nedaleko od Dama, centralnog trga u Amsterdamu, kada je iznenada za naš sto stigla tura pića. Čoveka u poodmaklim godinama koji nas je častio nismo poznavali, a i inače je krajnje čudno da te tamo tako tretiraju. Kasnije nam je objasnio da je 30-40 godina ranije bio u našoj divnoj zemlji na radnoj akciji, da mu je tamo bilo jako lepo i kada je čuo i prepoznao jezik osetio je potrebu da ovim simboličnim gestom obeleži tu uspomenu. Da nije bilo tog događaja verovatno ne bismo obratili pažnju na datum. Amsterdam je bio oblačan, hladan, šaren, pun postera, razglednica, kalendara, stripova, bicikala i nasmejanih turista … u bioskopima se prikazivao „Zeka Rodžer”.

Nismo ni slutili da će i za nas Jugoslavija i Dan Republike uskoro takođe biti daleka uspomena. Negativna propaganda plasirana na preko noći formiranim ili prekomponovanim medijima patriotske orijentacije koji su favorizovali srpsku, hrvatsku ili neku drugu varijantu istorije, a marginalizovali i na kraju izbrisali jugoslovensku. U paketu sa Jugoslavijom omrznut je Tito i njegovi saradnici i savremenici. Omrznut je pojam komunizam, iako komunizma nije ni bilo, a to što je bilo zvalo se socijalizam i imalo je više veze sa ekonomijom nego sa ideologijom. Omrznute su sve Republike i svi su svakog mrzeli smeštajući to u dnevnopolitički ili kvaziistorijski kontekst. Institucije sa predznakom YU nazivale bi se po republikama u kojima bi se nalazile, a ulice sa nazivima po imenima narodnih heroja, prijatelja Jugoslavije i oslobodilaca od fašizma ubrzo su preimenovane i nazvane po nekim drugim ličnostima, uglavnom neprijateljima Jugoslavije… i tako do danas. Igra bez kraja. Udžbenici istorije za osnovne škole koji obrađuju temu Drugi svetski rat, takođe diskretno menjaju tok i sadržinu događaja, što u izvesnim situacijama favorizuje saradnike fašističkih osvajača ili ih u najmanju ruku izjednačava. U udžbeniku je sam čin formiranja Jugoslavije sveden je na marginalni nivo.

Da li će tako izbrisati iz kolektivnog sećanja činjenicu da je ta država postojala i sve pozitivne i svetle stranice naše istorije svesti na Vikipediju i pojedinačne Fejsbuk postove? Možda neko i računa na to, možda neko ima toliko vremena da se na duge staze igra istorije tako što manipuliše umišljenim herojima, prepoštenim kraljevima i lažnim dinastijama, verovatno s idejom da će se tako napraviti još starija i lepša država kakva nikada nije postojala i u kojoj niko nije mogao da upali svetlo zato što nije bilo struje, a uputstvo nije niko čitao, jer nije bilo pismenih.

Videćemo se… tamo negde… u budućnosti. Ako se ne vidimo – upalićemo svetlo.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)