Svako u životu ima neke važne datume. Dan rođenja ili smrti nekog dragog bića, dan kada smo započeli ili završili neku emotivnu životnu epizodu, pobedili opaku bolest, otišli ili se vratili od nekud. Takvi dani menjaju sve, sutradan to već nije taj život koji smo živeli juče. Nekada takve dane i ne primetimo već mnogo kasnije postanemo svesni promena koje su nastale i da sve vreme živimo u nekakvoj zabludi i promašenom pozorišnom komadu. Kao glumac koji tek na pozornici shvati da je promašio pozorište i da se njegova predstava te večeti igra u nekom drugom teatru u sasvim drugom gradu.
Mnogi tako žive neku vrstu paralelnog života. U realnosti se muče i pate, trpe i prilagođavaju što je posledica nekada davno donete pogrešne odluke koja ih je dovela tu gde jesu. U drugom, virtuelnom, izmaštanom svetu i životu, vraćaju se na raskrsnicu gde su skrenuli na pogrešan put i kao u Kafkinom „Zamku” ulaze u taj paralelni, nikad doživljeni univerzum gde u mislima oživljavaju svoju priču koja će kao i svi snovi završiti u nekom zaboravu. Lavirint – očekivanja, snovi, mogućnosti – to su staze kojima hodamo.
Taj dan bio je 8. oktobar 1991. Ratne mašine oru sirotinjski, jedva pokrpljeni asfalt naših mirnih puteva, crni otrovni dim nad tek dozrelim žitom, mrak u glavama, valja ići, pucati, paliti i rušiti, otimati naše a tuđe i naše. Jesam li vlasnik svog života? Pakujem u kofer taj život, svoje ljubavi i bolesti, par knjiga. Pa onda – policija, milicija, policija, kuda, gde, kod koga… policija, milicija… kud si poš’o??? Granica. Spas? Bude me u Salcburgu. Idemo dalje. Ništa više nije i neće biti kao što je bilo!
Alhemičari „Zlatnog grada” davno su prokleli svakog ko od sata na Steromjestnim namjestima, Karlovom ulicom pa preko Karlovog mosta pređe na Malu stranu do Hradčana i nazad strmim kaldrmisanim ulicama, ра se vrati kroz lavirint srednjovekovnog grada i mračnih kafkijanskih dvorišta, poprišta suđenja Jozefu К. da bi u ,,Fleku” davne 1493. popio crno pivo ili na Višehradu doručkovao sa nekim potomkom Karla Velikog. Vltava posle sve prepriča, а Kafka, živ ili mrtav to napiše. Sve se pretvori u nezaborav da bi se jednog dana vratili po svoje uspomene.
Ništa se te večeri nisu razlikovalo od drugih. Jozef К. је kao i svake noći čekao suđenje. Mark Tven pričao svoje priče na svečanosti organizovanoj u njegovu čast u velikoj poslastičarnici na Vaclavskim namjestima (E. Jukić) ispred koje su, kao i svake večeri defilovale prelepe mlade kurve vrebajući žrtvu. Jaroslav Hašek i Dobri vojnik Švejk ispijali su poslednje pivo ,,U Tomaža” pred polazak u rat iz koga se još nisu vratili, ali očekujemo ih svakog časa. Nestrpljivi Forman ranije je otplivao preko okeana da tamo završi i snimi „Kosu”. Kundera је te večeri u Parizu možda napisao završnu rečenicu nekog svog romana, a Vaclav Havel polako dovršavao jednu od poslednjih cigareta gledajući onako smrtan, svoj besmrtni grad sa prozora predsedničkog kabineta na Hradčanima. Čekao је, kao i svi mi što vekovima čekamo da alhemičari, par stotina metara dalje, dole u dvorištu naprave taj kamen mudrosti i konačno spasu ovaj pokvareni svet.
Hiljadu kilometara odatle besneo je srpsko-hrvatski rat, a pripremao se bosanski. U fiokama stolova nekih bezimenih vojnih službenika uzaludno su čekali vojni pozivi sa našim imenima. Nismo više znali ni ko smo ni odakle smo. Svi smo planirali odlazak na neko treće, bolje mesto da zaboravimo i ni u mašti više ne ponovimo jučerašnjicu. А onda bi se polako vraćali kući, prvo u nostalgičnim snovima pa u bezizlaznoj besparici i beznađu. Ipak, neko bi se oženio, ostao kao večiti student, odao se kriminalu ili postao biznismen. Nadali su se da ćе tako ostati tamo, a u stvari ostajali bi u nekom limbu, nedefinisanom bezvremenom prostoru ni tamo ni ovde. Stalno očekujući spas koji neće doći gde god da ga čekaju.
Velika belosvetska čekaonica.
Kada pomislim na te dane i noći u Pragu, uvek se tu negde pojave alhemičari. U onom mračnom, srednjem veku, tragali su za kamenom mudrosti koji bi svaki metal dodirom pretvarao u zlato, a vlasnika učinio basnoslovno bogatim i moćnim. Da li је to bio ideal življenja tada? Za učene ljude kao što su alhemičari bili, sumnjam. U vremenu neznanja i praznoverja, ideal bi mogao biti samo znanje, a kamen mudrosti metafora istog. Zato je posedovanje tako moćnog alata bilo važno. Da svet izvuče iz mraka neznanja i spase ga znanjem. Zato je to kamen mudrosti. Legenda kaže, da bi „kamenom mudrosti” stvorio dragocenost ili znanje, moraš ga dovesti u bliski kontakt sa onim što želiš da obogatiš. Znači, moraš da dođeš do njega. Da bi se to desilo, moraš preći neki put.
Od sata na Steromjestnim namjestima, Karlovom ulicom pa preko Karlovog mosta, na Malu stranu do Hradčana i nazad strmim kaldrmisanim ulicama, ра se vratiš kroz lavirint srednjovekovnog grada i mračnih kafkijanskih dvorišta…
