Prvomajski uranak, kilo mesa za roštilj, gajba piva, nešto žestine i ćumur. Mora da bude uranak da bi se zauzelo dobro mesto na Devojačkom bunaru ili drugom obližnjem izletištu. Neko ponese i šator pa sastavi par dana uz reku sa komarcima. Vremena ima, spojili smo Prvi maj i vikend, Prvi maj i Uskrs, Uskrs i Novu godinu, dodali ostatak prošlogodišnjeg godišnjeg odmora i onda uzeli bolovanje. E, to je praznik. Jednom se živi!
Nije bilo tako davno kada nam je kao jedini veliki prolećni državni praznik nametan Prvi maj uz nagradu u vidu nekoliko slobodnih dana i obavezan TV prenos vojne parade u centru Beograda ispred tada veoma voljenog Druga Tita. Sve je to sada zaboravljeno. Grandioznih i skupih vojnih parada i voljenog druga Tita se prisećaju samo oni najstariji. Sredovečna generacija koja je sa ustima još masnim od ostataka uskršnjeg pečenja sedala pred TV da vidi svog Druga i svoju Armiju prikriva svoju prošlost novorođenim ideološkim zabludama. Sa novom, a starom vlašću nekako na silu su prihvaćeni verski praznici kao državni, a Prvi maj bi, da nije onih slobodnih dana kod većeg dela (zaposlene) populacije verovatno bio zaboravljen. lzuzev šačice levičara, niko više istinski ne proslavlja Prvi maj kao Praznik rada. U vreme kada je sve pripadalo Partiji jednoj i jedinoj, to i nije bio samo državni već pre svega partijski praznik. Široko prihvaćene i glasno ponavljane parole o radničkoj klasi kao osloncu socijalističke izgradnje ostale su samo parole, jer ni Praznik rada i radnika nije mogao pripadati samo radnicima već pre svega Partiji. Prvi maj je svuda u svetu prihvaćen kao sindikalni, radnički praznik, osim u zemljama u kojima je posle Drugog svetskog rata na vlast stupila komunistička partija, a u SSSR-u (današnjoj Rusiji) još u vreme Oktobarske revolucije 1918. Ideja jakog sindikalnog pokreta za zaštitu radnika i poboljšanje uslova rada zloupotrebljena je u ideološke svrhe i vešto uvijena u socijalnu demagogiju. U zemljama istočnog bloka sve do neminovne tranzicije je tako predstavljana uz katastrofalne posledice po standard i uslove života stanovništva.
Osnovna ideja sindikalne borbe za bolje uslove života i rada radnika bila je „tri osmice” – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati zabave. ldeja o skraćenom radnom danu izražena je još početkom XVI veka u čuvenom delu Tomasa Mora „Utopija”, a kasniie u delima nekih francuskih književnika i engleskog socijaliste Roberta Ovena. Zahtevi za skraćenje radnog vremeno i pravo na štrajk radnika stigli su 1864. sa osnivačkog sastanka Prve internacionale u Londonu, ali do prvih ozbiljnijih sukoba radnika i poslodavaca došlo je tek u Čikagu 1886. god. Prvi maj kao sindikalni praznik radnika proklamovan je na IV kongresu Federacije sfrukovnih sindikata SAD u novembru 1864, a sindikati su počeli da organizuju proslave na taj dan od 1886. godine i od tada su širajkovi i okupljanja bili sve masovniji. Te godine je u sukobima sa policijom ispred fabrike poljoprivrednih mašina ,,Mc Kormik” poginulo šest, a povređeno oko pedeset radnika. Uhapšen je veliki broj demonstranata, a petorica su kasnije osuđena na smrt. Već te godine, šfrajkovi i pobune doprineli su da se prvo u Čikagu i SAD, a kasniie i u Evropi uvede osmočasovno radno vreme. Prvi maj je prihvaćen i u Evropi kao praznik radnika i tog dana su u većim gradovima održavane demonstracije i štrajkovi sa zahtevima sličnim onim izvornim.
Kada se već uveliko u svim delovima Austrougarske monarhije, u Hrvatskoj, Sloveniji i svim okolnim zemljama slavi ovaj praznik uz velike sukobe sa policijom i žrtve, tek 1893. prve inicijative za sindikalne pobune prelaze Dunav i u Srbiji, u Beogradu nekoliko desetina radnika u Makedonskoj ulici organizuje demonstracije. Posle nekoliko godina zatišja i relativno bledih proslava, početkom XX veka, sa najavom novih ratova, demonstracije i parole na njima dobijaju antiratni karakter. Već 1919. godine, pobedom komunista u Oktobarskoj revoluciji u Rusiji, Prvi maj dobija ideološki karakter i u toj zemlji prestaje da biva samo sindikalni praznik i prvi put postaje državni praznik. Na Balkanu, u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca kao pokretač štrajkova i demonstracija prvi put se pojavljuje Socijalistička radnička partija i to se može smatrati početkom ideologizacije tog praznika na ovim prostorima, čak i uslovi rada radnika prestaju da budu dominantan zahtev i od čisto sindikalnih postaju politički. Sukobi sa policijom i hapšenja demonstranata su bili redovna pojava. Ubrzo, 1926. na sceni se pojavljuje novi lik koji je kao organizator demonstrcija radnika brodogradilišta u Kraljevici najavio svoj raskošni talenat za rukovođenje – Josip Broz Tito. Sve konce u vezi sa radničkim protestima preuzima Komunistička partija, čija ideološka matrica uz neznatne kozmetičke prepravke sve do danas postoji u glavama nekih sindikalnih lidera. U Nemačkoj 1933. novi kancelar Adolf Hitler proglašava Prvi maj nacionalnim praznikom rada i već sutradan hapsi sve sindikalne lidere.
Po završetku Drugog svetskog rata na političkoj karti Evrope mnogo toga se izmenilo. U zemljama istočnog bloka Prvi maj postaje ideološki obojen državni praznik monopolisan od strane Partije, dok se na Zapadu nešto kasnije stvara Međunarodna konferencija slobodnih sindikata koja zastupa radničke interese i nastoji da zadrži distancu u odnosu na političke partije. U Beogradu se 1960. prvi put priređuje grandiozna i skupa vojna parada po ugledu na ruski model na kojoj se u mimohodu klanjalo Titu i celom političkom rukovodstvu. Po tradiciji polagao se kamen temeljac za početak novih promašenih investicija i išlo na „Majski uranak”, izlet van grada uz roštiljsku žrtvu dobrog dela stočnog fonda i hektolitara ispijenog alkohola. Parade su održavane skoro do Titove smrti, a Prvi maj se još neko vreme slavio o državnom trošku. Posle toga više nismo odlazili na majski uranak nego na pecanje i roštiljanje. Zapravo, navike su ostale samo je izmenjena terminologija. Kod nas bi radnici ponovo mogli da istaknu prvobitne zahteve iz 1864. jer se nikada nije toliko radilo za manje para, a prava radnika pa i pravo na štrajk krajnje sankcionisana. Kada tome dodamo deklarativnu podršku političkih subjekata koja se radnicima saopštava u prigodnim prilikama, korumpirane sindikate, nezainteresovane zakonodavce, nekompetentne i spore sudove pa i radnike nespremne na neminovne promene, cirkus je kompletan… sve sa tragikomičnim rotirajućim ministrima.
Zašto je to tako, zašto smanjena prava radnika, male plate, malo posla, pelene i slično? Da li bismo mogli na takva pitanja da odgovorimo odmah pa da nekako (ili adekvatno) reagujemo ili ćemo opet čekati odgovor istorije uz distancu od 50 godina? Kako smo to uvučeni u te neoliberalne belosvetske igre i kako je uopšte čitava planeta nasela na takvu prevaru, jer to mi na to liči. Povampireno zlatno tele ili kao da trampoidi pišu novu Bibliju i to na tviteru.
Moram ponovo da pogledam Čaplinov Modern Times, jer je čika Čarli još 1936. sve rekao bez reči.
