Moj drug živi u dalekoj zemlji čiji jezik ne poznaje dobro, ali se snalazi. Pristojno zarađuje. Nešto pošalje rodbini u zavičaj. To što ostane, dovoljno mu je.
Grad u kome živi mali je. Udobna srednjoevropska varoš. Svi se poznaju i pozdravljaju na ulici. I on uzvrati pozdravom. Ponekad razmeni nekoliko kurtoaznih rečenica sa prolaznicima koje češće viđa. I to je sve.
Ne počinje ozbiljnije razgovore. Čak ni posle toliko godina, ne usuđuje se da tečno progovori jezikom koji razume i koji koristi samo za potrebe posla.
Potreba za komunikacijom postoji, ali je praćena paničnim strahom da će pogrešiti i da ga neće razumeti, da iz nekog razloga neće biti u stanju da izrazi ono što misli.
Zato se brani zidom ćutanja iza koga živi sam. Ćuti i radi.
Tamo ga svi poštuju i vole.
Voli da popije kafu, ali to čini samo kada dođe ovde. Kaže, tamo nema sa kim. Ispijanje kafe je društveni čin, podrazumeva komunikaciju. A on je tamo sam, kaže.
Nije lako biti sam daleko od kuće!
* * *
Moj drug živi u velikom gradu. Bučno je i prljavo, ali ima posla i para. Ljudi su nervozni i svi nekud žure.
Dan je tamo mnogo kraći nego na selu. Imaju vremena da obave samo nužne stvari. Ono što ne stignu da urade, gomila se kao nekakav otpad. Usporava ih i zbunjuje.
Pre ili kasnije shvate da ne mogu dići glavu od nataložene prljavštine obaveza, a tada je za većinu kasno. Žure da reše današnji problem ili jučerašnji ako stignu, na onaj od prekjuče više i ne pomišljaju.
Nemaju više vremena za prijatelje i druženje. A ni prijatelji više ne mare za njih. Tako ostaju sami.
Život se pretvara u konfuznu jurnjavu usamljenih ljudi u potrazi za srećom.
Teško je biti sam u gomili.
* * *
Ona živi u najlepšoj zemlji na svetu.
Tamo je otišla davno gradeći karijeru i pokušavajući da sačuva loš brak.
Prošle su godine, a njena lepota kao i njegova snaga i strah koji je širio oko sebe, izbledeli su. Tako su nestali i razlozi za zajednički život.
Deca su izrasla u lepe, pametne i sposobne ljude. U drugi život pobegli su od oca i loših uspomena.
Život na bogatom rajskom ostrvu okruženom visokim hladnim planinama i istim takvim ljudima nije joj više prijao. Srećom, tamo se uspeh ne zaboravlja, od toga se može lepo živeti. Poštuju te i dive se, ali ti ne prilaze.
Samoća u autističnom, hladnom i bogatom plemenu.
Odživeli smo neko vreme zajedno. Bilo je to pre mnogo godina. Nisam je više video ni čuo, ali ponekad razgovaramo. To znam.
U toj samoći kao da smo opet zajedno.
