Kultura, kome je potrebna?

Nikola Petkov
Objavljeno 04.08.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Šta je to kultura i kome je uopšte potrebna? Kod nas se ovo pitanje često postavlja, a naročito u ova luda vremena kada se čini da ima toliko važnijih stvari. Postoji samo jedan odgovor – potrebna je svima. Odgovor na prvi deo pitanja – šta je to? – rešava glavnu dilemu.

Grupa ljudi, manje ili više stručnih i sposobnih, kreativnih, vrednih ili upornih, zatvorenih u svoj nekada nerazumljivi krug i koji u njemu kreiraju, stvaraju, grade svoja dela, svoj mali svet proizvodeći pri tom nešto (ne nužno) lepo. Onda sve to dele sa ostatkom sveta što uz odgovarajuće efekte i odgovor posmatrača i korisnika predstavlja kulturu. Tako predstavljena i prihvaćena, kultura pripada eliti jedne zajednice. Ako je na taj način tumačimo i prepuštamo jednoj relativno maloj grupi , tu kultura počinje i završava se uz minimalne efekte po razvoj i uspon tog društva – zajednice – naroda. Ali kultura treba svima, ne samo toj eliti.

Gde je onda problem? U razumevanju i želji da se razume. Jer mnogi uopšte ne žele to da razumeju misleći da to ne pripada njima, da je to bezveze, da smara, dosadno… itd. Nije baš tako. Sliku dodatno narušavaju lažne predstave o „kulturnim” potrebama običnih ljudi. U tu svrhu nude se razne budalaštine koje sa kulturom nemaju nikakve veze, od loših filmova i muzike koja nije muzika, od maštovitih rijalitija do šarene narodne tradicije koja to nije nikada bila. I to sve na državnim TV frekvencijama u udarnim terminima. A internet? Pa i na internetu ima kulture i to mnogo, svašta se tamo može videti i naučiti. Samo, internet je lična stvar. korisnik sedne pred kompjuter i radi (gleda) šta hoće. Bolje nego TV. Tada zaista možemo reći da je kultura lična stvar i da svako od nas može odlučiti da li želi da je konzumira u meri koliko je razume. To bi bilo jednostavno kada bi kultura bila samo to i kada bi se sve završavalo ovog trenutka, kad ne bi bilo budućnosti i generacija koje će živeti posle nas.

Svakodnevno nas kultura dotiče, gradi i obogaćuje kao osobe i to nekim sasvim običnim stvarčicama, a da toga nismo ni svesni. Jer, kultura nije samo veština da se napiše pesma ili priča, da se komponuje i odsvira nešto, naslika portret ili snimi fotografija i film. Kultura je i dobro jutro, dobar dan, dobro veče, hvala, izvini… kultura je i strpljivo sačekati svoj red u čekaonici kod lekara, u banci ili na ulazu u autobus… kultura je imati čiste čarape i čiste gaće… kultura je biti tolerantan, odmeren i uzdržan prema svima u svakoj situaciji… kultura je poštovati pravila, jer time štitiš i sebe i druge… kultura je čitati knjige… kultura je čitati dobre i prave novine, a izbegavati one loše sa prostim, huškačkim i polupismenim sadržajem… kultura je ne raditi drugima ono što ne želite da se desi vama. Kultura su novostvorene vrednosti i dela umetnika raznih profila, ali je to i narodna tradicija koja je još vrednija, trajnija i prihvatljivija u spoju sa tim novostvorenim vrednostima. Svašta je ta kultura.

Kultura je nekada stanovala u domovima kulture zajedno sa svim onim malim ljudima koji su posedovali neke od tih finih veština koje su rado delili sa drugima na koncertima, pozorišnim predstavama, na izložbama i po bibliotekama. Onda je tamo pušten mrak, uselili se paraziti i zaključala vrata. Kultura se preselila na neka druga mesta, negde je onako siromašna postala beskućnik, boravila po kafićima, po tuđim kompjuterima, retko izlazila među ljude da bi se prošetala po skupim knjigama, sve ređim časopisima i tankim kulturnim dodacima dnevnih novina. Onda se, prateći svetske procese, preselila u velike gradove. Tamo ima para, tamo je i elita, ona elita. Mali, obični, nevidljivi ljudi po selima i malim gradovima prepušteni su sami sebi, retkim i teško pristupačnim konkursima i projektnom finansiranju mrvicama sa bogate velegradske trpeze.

Kako onda? Ponovo kreće alternativa, amaterizam po retkim ustanovama koje glume one domove kulture iz srećnijih vremena. Počinje se ponovo. Možda ćemo opet raditi zidne novine, a biltene umnožavati na „geštetneru”. Pozorišta su skupe igračke, štampati i izdavati knjige van Centra utopija je, isti takav posao je i pobediti TV farmoliku i pinkoliku konkurenciju. Prilagoditi i upotrebiti društvene mreže za potrebe kulture liči na nemoguću misiju u konkurenciji mnogobrojnih recepata, zdravstvenih saveta, bombastičnih vesti i ostalih boraca za lajkove. Ipak, to se i može nekako. I obavezno i što više – raditi na sebi, jer kultura jednog naroda počinje od kulture pripadnika tog naroda.

Nisam optimista. Opet smo počeli da gradimo kuću slabih temelja, tankih zidova i bez krova. Doći će Vuk sa Zapada ili sa Istoka i riknuće Kad ja dunem… srušiću vam kuću. Sve je već zapisano u bajkama. Što ne znači da mi živimo u bajci i ne znači da će doći dobra vila ili Deda mraz i sve završiti. Za svoju kulturu, ako mislimo da nam je potrebna moramo se sami pobrinuti ili nas neće biti.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)