Prevrnut kaput

Objavljeno 26.11.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

„Biće mu hladno u jakni”, rekla je mama zabrinuto. Nije znala da slušam, „odnećemo tvoj kaput kod šnajdera da ga prevrne i prekroji. Topao je, treba dete cele zime da putuje”. Ćale nije rekao ništa. Te zime se grčio u mantilu od balon svile.

Dan prvi

„Dobar ti je kaput”, rekla je kad sam seo pored nje.

Već dugo je gledam. Šinobus je uvek pun, radnika, studenata, đaka. Sad mi se ukazala prilika, mesto do nje je bilo slobodno i nisam oklevao. I ona kao da je jedva čekala da joj priđem.

„Iz Trsta je”, slagah.

Krojač je uradio dobar posao. Malo ga je suzio i na moje insistiranje stavio crvenu postavu. Maksi kaputi su bili u modi. Čavrljali smo o svačemu tih sat vremena koliko je trajao put. Išla je u medicinsku školu. Završna godina. Prošle godine je oborio profesor koji joj se nabacivao. Namerno je srušio jer nije htela da pristane da se viđa s njim. Ponovo je četvrti razred. Sad je ostavio na miru. Njena braća od tetke su ga izbubecala. Starija je od mene trinaest dana i zbog toga traži da joj persiram. Nisam pristao. Ja sam brucoš, a ona srednjoškolka. Ne dolazi u obzir. Smejali smo se.

Dan drugi

Čuvala mi je mesto. Imala je kratku plavu kosu. Baš kratku. I krupne plave oči. I pegice po nosu. Bila je lepa kad se smeje, zbog pravilnih zuba i rupica na obrazima. To mi se sviđalo i trudio sam se da je što češće nasmejem.

„Lepa si kad se smeješ”, šapnuo sam joj. Ona me je nagradila najlepšim osmehom do tad.

„Ti si lep kad si ozbiljan. Pravi student. E, da i imaš lep kaput. Iz Trsta.”

„Vodim te na ručak!”, uskliknuh.

„Ne mogu. Moram na praksu.”

„Ih, baš šteta…”

„Znaš šta, pitaću doktorku da me pusti. Dobra je žena. Gde da se nađemo?”

„U dvanaest kod Konja.”

Nije došla.

Dan treći

Opet mi je čuvala mesto.

„Ne ljutiš se? Nisam nikako mogla da izostanem. Evo, danas neću ići na nastavu. Smuvala sam doktorku da mi da opravdanje”.

„Ne ljutim se. Hajde nasmeši se. To je dovoljno da se iskupiš”.

Studentska menza je bila poluprazna. Propustio sam je ispred sebe. Nije bila mnogo visoka, ali skladno građena. I šake su joj bile male, sitne kao u deteta. Gurala je plastični poslužavnik i osmehivala mi se. Izabrala je grašak sa bečkom. Ja obožavam pasulj. Ovog puta je bio gust sa kobasicom, preliven crvenkastim sokom u kome je kobasica pržena. I salata od cvekle.

Kasirka uze bonove.

„A gde je još jedan žeton za escajg?”

„Pa, znate drugarice, koleginica je zaboravila da ga ponese”, pokušah ja da izvrdam.

„Ma, pusti tu priču. Odnesete pribor u studenjak, a mi se posle slikamo. Ajde kavaljeru, isprsi se. Daj pare za žeton”.

Šta sam mogao? Platio sam žeton i sad imam dva.

„Vodim te na piće”, rekoh kad završismo sa jelom.

„Gde, u Mažestik?”, opet onaj njen osmeh koji me je očarao.

Praćutah odgovor. Ušli smo u jednu samouslugu u Čika Ljubinoj.

Obgrlio sam je oko struka kad smo stigli na Kališ. Ona se privila uz mene. Seli smo na klupu i iz flaše pili vino. Poljubio sam je.

Dan četvrti

Čuvala mi je mesto.

„Danas ja tebe vodim na večeru”, reče mi čim raskopčah kaput. Postava se zacrveni kao proleterska zastava. „Imaš lep kaput”. Zubi joj zablistaše, a jamice na obrazima mi opet oduzeše dah.

„Iz Trsta…”, rekoh i poljubih je u pegavi nos, „gde me vodiš?”

„Vodim te kući. Keva je otišla kod tetke. Prazan je stan”.

Večerali smo jaja na oko i viršle sa senfom. Ispustila je jedno jaje na pod kad sam je iznenada poljubio u zatiljak. Smejali smo se.

„Odlična si kuvarica”, to sam joj rekao kad smo goli legli u krevet. Onda sam uronio u sklisku mekotu…

Glava joj je bila na mom ramenu.

„Znaš, slagala sam te. Nisam starija od tebe. I nisam ponavljala razred… I ono za profesora sam slagala”, gledala je negde u plafon.

„Znaš i ja sam tebe slagao. Kaput nije iz Trsta”, dim od niške Morave, one bez filtera iz zelene kartonske kutije, dunuo sam kroz nos.

„Jel nećemo više da lažemo jedno drugo?”, podigla je glavu i pogledala me u oči.

„Nećemo”.

Dan deset hiljada peti

„Da li si me ikad slagao?”

„Jesam. Za kaput iz Trsta”.

„Ma znam za to, ali kasnije”.

Na trenutak se zamislih. Odlučio sam se za diplomatski odgovor.

„Pa, valjda nisam”.

Nasmejala se. U njenom pogledu i osmehu naslutih notu razumevanja. Verovatno i ona ima neke svoje male tajne.

Crepaja, 23. novembar 2021. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)