„Vreme je”, rekao je moj drug Paja i otvorio vrata iz kojih nas zapahnu jara, kao da su se otvorila vrata pakla. Ali ne. Obzinula su nas svojim četvrtastim ustima vrata pekarske peći. Tamo negde u dnu zapalacali su plavi plamičci iz ostataka žeravice zatrpane pepelom. Iako je bilo zimsko vreme, Paja je imao obučenu samo belu atletsku majicu i preko kratkih pantalona opasanu takođe belu, pekarsku kecelju. Uključio je utičnicu u utikačku kutiju i okačio kabl sa sijalicom na kraju o ekser iznad vrata peći ne bi li joj obasjao unutrašnjost. Polupečeni hlebovi već su počeli da dobijaju svetlo-mrku boju i da šire dobro poznati miris. Crnu tepsiju veštinom žonglera je ubacio u peć, malo ulevo odmah s kraja i zatvorio vrata od debelog lima duvajući u prste da ih rashladi. Sa radija prekrivenog sivkasto-belom mešavinom brašna i prašine, čula se muzika. Rokenrol. Gitara je emitovala oštre poput koplja zvuke u furioznom tempu, praćena raspomamljenim ritmom bubnjeva, zatim se ubacio glas upotpunjavajući haotični utisak, tako da se činilo da svako svira za svoj račun, a onda se sve u trenutku spoji u savršeni sklad, izazivajući divljenje kod nas koji smo slušali.

„U, jebote, pa kako je to odsvirao?”, zapita se Toma, on je jedini od nas koji smo odlučili da oformimo VIS (vokalno instrumentalni sastav), imao instrument, akustičnu gitaru. Ja pretedent za bubnjara sam slušao otvorenih usta majstorije Džona Bonama, pokušavajući da pokretima ruku pratim zvuke sa radija. Paja, za sad treći član orkestra, čiji smo gosti večeras bili, sin vlasnika pekare, zatvorenih očiju, mahao je glavom gore-dole.

„Slušali smo Led Cepelin i njihovu pesmu Crni pas”, začuo se glas voditelja ponoćne emisije na Studiju B. „Bio je ovo snimak uživo sa koncerta u Medison Skver Gardenu 1973. godine. A sada, najveći među velikima, Džimi Hendriks…” Prostoriju preplaviše zvuci gitare propuštene kroz vah-vah. Paja priđe radiju i pojača ga do kraja.

„Ej, momci! Jel može to malo tiše. Čuje se na kraj sela”, začuje se glas Pajinog ćaleta iz susedne prostorije u kojoj je od testa oblikovao vekne za sledeću turu.

„Dobro ćale”, pomirljivo će Paja i malo utiša radio, a onda će nama malo tiše: „Moram, jebiga, ako ga ne poslušam neće mi kupiti gitaru”.

Sijalica na plafonu žmirnu, a onda se ugasi. Radio ućuti u pola pesme.

„U majku mu! Otkud sad da nestane?”, začuje se iz mraka čika Dragin glas, „…gde sam ostavio šibicu?”. Čulo se šuškanje i lupkanje u susednoj prostoriji, a onda kroz vrata ugledasmo svetlost petrolejke.

„Ne mogu da vam dam lampu, treba mi da završim pos’o, ali ćete zato imati romantičnu večeru, uz sveću. Samo vam devojke fale”, smejući se reče čika Draga i donese u grlić flaše uglavljenu sveću koja je lelujavo osvetljavala samo sto pored prozora. Senke su se izdužile, a udaljeniji delovi prostorije delovali su avetinjski u polumraku. Sad se, po prestanku muzike jasno čuo vetar koji je zavijao na ulici. Krupne pahulje snega lepile su se na staklo osvetljenog prozora i polako se otapajući klizile dole i na tom kratkom putu se pretvarale u kapljice.

„Vreme je. Hleb je pečen”, reče Paja i otvori vrata peći. Zapahnu nas miris hleba. Paja je dugačkom drvenom lopatom vešto vadio vrele vekne, a ja ih ređao u pletene korpe i pokrivao belim lanenim krpama. Toma na sto stavi činiju punu kupusa ribanca.

„Ajde tata da večeramo”, dovikne Paja i iz peći izvadi tepsiju. Na ploške isečen krompir poređan kao krljušt ribe, žuteo se poput dukata. Komadi slanine rascvetali su se kao rastegljene harmonike, a miris dimljenih domaćih kobasica golicao je nozdrve… Šta da vam pričam. Zamislite. Ćutke smo jeli uz lelujavu svetlost sveće.

„Da se zalije i nazdravi, momci!”, svečanim glasom reče čika Draga kad smo završili sa jelom i donese četiri flaše piva.

„Čemu da se nazdravi?”, upita Paja, „da se nije otelila šarulja?”

Čika Draga sede za sto i zapali cigaru.

„E, momci da vam ovo kažem, pa idem da umesim lepinje i kifle”, zagleda se za trenutak u žar cigarete, pa nastavi, „ nije se otelila šarulja, ali ovih dana će ako Bog da, negooo, izgleda da će taj vaš orkestar da zasvira. Reko mi Uča da će od opštine Dom kulture da dobije pare da kupi bubnjeve i bas gitaru, električnu. Pa da se napravi i narodni i zabavni orkestar”. Pogledali smo u čika Dragu ne verujući u to što čujemo, a onda kao ludi počeli da skačemo i da se ljubimo.

„Ej, lakše malo… šta vas spopalo?”, čudeći se počne da se krsti stari pekar. Onda počne da se smeje i da vrti glavom.

„Ta ima da je kupimo, dete joj njeno i gitari i to pravu električnu” i pljesne sina po ramenu. „Samo pamet u glavu. Oću da mi svi završite te vaše škole…” Uto, sijalica ponovo žmirnu, a onda zasija, činilo nam se jače nego ranije. Radio zasvira, ali sad je na programu bila klasična muzika. Nije nam smetalo. Sve nam je izgledalo i zvučalo lepše. Oči su nam sijale od sreće.

„Jeste čuli? Neverovatno!” reče Toma, „ako tebi matori kupi gitaru, moraće i moj da mi da pare da kupim magnet za moju. Bubnjeve imamo, i bubnjara”, namigne mi i zamahne rukom prema mom pleksusu. Ja se uhvatim za stomak i odglumim pad u maniru najboljih scena iz kafanskih tuča u vesternima.

„Jedino nam fali basista”, zaključi Paja.

„Imam nekog u vidu”, zagonetno će Toma.

„Koga, koga? ”, uglas ćemo Paja i ja.

„Neću ništa da vam kažem dok ne razgovaram sa čovekom. Neću da malerišem”.

„Ko bi to mogao da bude? ”

„Ej, a ime? Kako da se zovemo? Kako vam zvuči VIS Plamteće zvezde? A?

„Prevaziđeno, zastarelo… možda VIS Baroni, deluje otmeno. Mogli bi smo da se na bini pojavimo sa cilindrima.

„Ma kakvi! Gde da nabavimo cilindre? Pošto smo novost čuli u Pajinoj pekari, u Pajinu čast orkestar neka se zove VIS Pajaci”.

„Hmm… možda je bolje da nosimo ime VIS Dragoni, čika Dragi u čast, on je saopštio radosnu vest. A istovremeno smo i zmajevi, ne kaže džabe moja baba kad me grdi: Opet pušćaš te drekavce, zmaj te iz’o.

Paja nasloni na zid drvenu pekarsku lopatu i njena dugačka drvena drška zavibrira kao žica na gitari.

„Vreme je za rokenrol!”, uzviknusmo i već se u mašti branismo od najezde obožavateljki na binu… u Marki klubu u Londonu.

Crepaja, 18. novembar 2021. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)